да

да (да̏)2 речца којом се изриче 1. а. потврда, одобравање: јест, тако је; супр. не. — Јеси ли све понио? Да. Вј. 1957. б. (обично појачано са јест) одговор се схвата у противном смислу (иронично): није ваљда, неће бити, није тако. — Да мене не би, потукли би вас као мачке. — Јест да, а ко рани четвртог? Игњ. 2. присећање. — Шта сам хтео да кажем! ... Да! Јесте ли били кадгод овде? Лаз. Л. 3. прелажење на јачи израз: дапаче, штавише, чак. — Младић понешто жив, да, кадшто и несташан. Јурк. 4. жеља. — Да си ми здрав! Вел. Е да је бар мало гаса да га њиме ... истрљамо! Рад. Д. 5. потицање, подстицање. — Да попијемо чашу вина у здравље Миланово! Дом. 6. појачава заповест, забрану. — »Одмах да их доведете чим дођу«, заповеда генерал. Јевт. Да се ниси макао одавде док се ја не вратим! Б 19бо. 7. чуђење, дивљење, истицање: доиста. — Да дивна погледа на ту раван подунавску! Јурк. ир. Да сјајног друштва чији се будући чланови спремају дресуром! Ћос. Б. 8. питање (у вези са упитном речцом »ли«). — Да ли ће доћи? Вук Рј. Долази човјек у опћину, да куда ће, и моли. Вил. 9. допуштање (у неким изразима). — Какав сам да сам, твој сам. Н. посл. Вук. Добро ми дошао, ко си да си. Мат. Одлучи да дође до ње куд пукло да пукло. Креш. 10. да се радња умало није извршила. — Мати му, сирота, да пресвисне од туге и срама. Станк. Насљедници да пукну од бијеса. Јонке. 11. с презентом замењује инфинитив. — Кад се ви тужите да не можете да дате за печеницу ... ко ће онда да може. Срем. Тај ти нема кад ни да одговори од посла. Ивак.