е

е2 везн. заст. покр. 1. узрочни: јер; што; да. — Што ти речем, немој рећи нећV, е друкчије бити ти не може. НП Вук. Ако ти чујем рђав глас, не јављај ми се на очи, е ће бити бруке! Ћор. 2. изрични: да. —Тад би ми се управо чинило ... е слетио Милош међу Србе. Њег. Огледавши се опазим е је већ дан. Леск. Ј. 3. саставни: те, па. — Држи њега уз десно кољено, е га држи како своју главу. НП Вук. е̑ (понекад поновљено) узв. 1. за исказивање или појачавање неког осећања (сумње, чуђења, жаљења, одобравања, негодовања и сл.). —Е бог зна зашто је и то добро! Крањч. Стј. Ће дођеш, ага, неки пут у Ниш ...!? — Ее, махну сетно руком Ибиш-аrа. Срем. Е, чуда! — прекиде јој чича-Тима реч. Јакш. Ђ. Е, мој брајко, добро је имат мјесечину. Ивак. 2. за изражавање питања са сумњом: зар? је л?. — Баш ми је мило, мајко, што си се придигла! ... — Е? — чпита lepa. Вес. 3. а. за дозивање; исп. еј. — Повиче једна дјевојка с чардака: »Е, царевићу, одјаш коња«. И-Б Рј. б. као увод у оно што ће се рећи. — Е, да се иде. Ћор. Е, а сад здраво. Ћос. Д.