па
па QA: medium
Лема
па
Извор
том 4, стр. 295, редослед 2
- 1.
(па̏ и па̂) 1 везн.
- 1.а.
везује реченице и реченичне делове који изричу оно што се догодило после онога што је речено у главној реченици у временској или просторној узастопности.
— Испрва гробна тишина, па жамор.
Сједи ... па пише нешто, па стружке, па пише.
Идете, сигурно, у Београд? Нешто даље: у Париз, па Холивуд.
- 1.б.
по неком реду, важности, интензитету и сл.
— Сачувај
— ти!
Све наизменце: један орах, па једна шљива.
- 1.в.
у једноставном набрајању.
— По лицу му се осуле здравице, па мрка наусница, па прсат, па плећат, па кад корачи
— тресе се земља под њим!
Пред очима му бијаше сваки кутић родитељског дома ... па затим двориштs .. па свака стаза и стазица ... па река у којој се купао с друговима.
- 2.
везује реченицу која изриче нешто што се не би очекивало из реченога: а опет, па и поред тога.
— Голико сам година провео на селУ, па нисам никад био на прелу. Вес колико има људи које затеку и јаче невоље, па се не убијају од скрби.
- 3.
везује реченицу која изриче нешто што настаје као последица онога што је речено претходном реченицом.
— Но си, ето, ко̂ чабар дебео, па те сало ... задуши.
Кад је новац у питању, онда не треба имати поверења ни у ког
— мислио је отац Никанор. Па је тако и поступио.
- 4.
везује реченицу у којој се изричу чињенице које не могу променити ток радње у главној реченици: макар, ма.
— Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуо од злоће.
Неће свет да чита озбиљне ствари, па да му поклониш.
- 5.
везује исте речи које се понављају ради појачавања.
— Све
Бадава, ја нисам па нисам могао заспати. е́к* 2~ 4ф2
Нема спаса, нема па нема.
П речца за појачавање
- 1.а.
појачава значење речи пред којом стоји: чак, штавише.
— Акта ... се врстаху у великој ... соби од пода па до стропа. Ков.
- 1.а.
Нико јој није био наклоњен: ни отац па ни мати. Срем.
- 1.б.
подстиче, подстрекава на што, са значењем: дед(ер).
— Ја ћу сад скочити у бунар. —Па скочи! Н. прип.
Није човјек сат, па дај поправи га!
- 1.в.
са примесом чуђења кад се пита за нешто што је јасно, природно само по себи: дабо(г)ме, дакако, наравно, разуме се, та̏.
— Ама, какви су и који су то? А? Шта мислиш да су?
— Ама, па конкуренти!
- 1.г.
стоји на почетку узвичних реченица ради јаче изражајности.
— Ах, па те очи!
Па ми смо клика душо моја, ви и ја!
Па рекла сам!
Бре, па ја те познајем као шестицу!
- 1.д.
на почетку упитне реченице у којој се с питањем изриче чуђење и неверица: зар? је ли могуће? та није ваљда?
— Шта побратиме, ако бога знаш! Па то твоја жена? Н. прип. Вук. ђ. у самосталној
Изворни текст (OCR)
па1 (па̏ и па̂) 1 везн. 1. везује реченице и реченичне делове који изричу оно што се догодило после онога што је речено у главној реченици а. у временској или просторној узастопности. — Испрва гробна тишина, па жамор. Крањч. С. Сједи ... па пише нешто, па стружке, па пише. Андр. И. Идете, сигурно, у Београд? Нешто даље: у Париз, па Холивуд. Каш. б. по неком реду, важности, интензитету и сл. — Сачувај га ... боr, па — ти! Вес. Све наизменце: један орах, па једна шљива. Андр. И. в. у једноставном набрајању. — По лицу му се осуле здравице, па мрка наусница, па прсат, па плећат, па кад корачи — тресе се земља под њим! Вес. Пред очима му бијаше сваки кутић родитељског дома ... па затим двориштs .. па свака стаза и стазица ... па река у којој се купао с друговима. Дом. 2. везује реченицу која изриче нешто што се не би очекивало из реченога: а опет, па и поред тога. — Голико сам година провео на селУ, па нисам никад био на прелу. Вес колико има људи које затеку и јаче невоље, па се не убијају од скрби. Нех. 3. везује реченицу која изриче нешто што настаје као последица онога што је речено претходном реченицом. — Но си, ето, ко̂ чабар дебео, па те сало ... задуши. Њег. Кад је новац у питању, онда не треба имати поверења ни у ког — мислио је отац Никанор. Па је тако и поступио. Чипл. 4. везује реченицу у којој се изричу чињенице које не могу променити ток радње у главној реченици: макар, ма. — Ма неће то бог дати, не, не, не, па ти заковрнуо од злоће. Мат. Неће свет да чита озбиљне ствари, па да му поклониш. Петр. В. 5. везује исте речи које се понављају ради појачавања. — Све суд па суд. М-О. Бадава, ја нисам па нисам могао заспати. е́к* 2~ 4ф2 Лаз. Л. Нема спаса, нема па нема. Петр. В. П речца за појачавање 1. а. појачава значење речи пред којом стоји: чак, штавише. — Акта ... се врстаху у великој ... соби од пода па до стропа. Ков. А. Нико јој није био наклоњен: ни отац па ни мати. Срем. б. подстиче, подстрекава на што, са значењем: дед(ер). — Ја ћу сад скочити у бунар. —Па скочи! Н. прип. Вук. Није човјек сат, па дај поправи га! Сиј. в. са примесом чуђења кад се пита за нешто што је јасно, природно само по себи: дабо(г)ме, дакако, наравно, разуме се, та̏. — Ама, какви су и који су то? А? Шта мислиш да су? — Ама, па конкуренти! Срем. г. стоји на почетку узвичних реченица ради јаче изражајности. — Ах, па те очи! Митр. Па ми смо клика душо моја, ви и ја! Мар. Па рекла сам! Крањч. Стј. Бре, па ја те познајем као шестицу! Лал. д. на почетку упитне реченице у којој се с питањем изриче чуђење и неверица: зар? је ли могуће? та није ваљда? — Шта побратиме, ако бога знаш! Па то твоја жена? Н. прип. Вук. ђ. у самосталној