Мо̀ире
Моире QA: medium
Лема
Моире
Извор
том 3, стр. 410, редослед 11
- а.
мн. грч. мит. а.
- —
в. Мојре
- б.
(моира) фиг. судбина.
— Воља људска може бити фатум, моира, судбина. Матош. мо̑ј, мо̀ја, мо̀је (ген. мо̀јег(а), мо̑г(а), мо̀је̄) присвојна заменица за 1. л. јд. 1.
- а.
који припада лицу које говори: мој стан, моја књига, моје срце.
- б.
који се изводи, остварује од онога који говори.
— На глас мој прискочио је тај одважни сељак.
- в.
који се односи на онога који говори.
— Управо мој антипод!
- 2.
у приповедању често се употребљава уз реч којом се означава лице с којим се говори или о коме се говори изричући према њему неко осећање, блискост.
— Ако вам је ... разговор са мном неугодан ... само реците, мој господине!
Груну пушка ... а мој се Узловић преврте.
- 3.
(у именичкој служби) м мн. особе блиске лицу које говори (укућани, рођаци, земљаци и сл.).
— Сви моји о теби говоре с неком милоштом и топлином.
Фразе
беше моје прошлоје моје време, свршено је са мном; мој (моја) си (у претњи) не можеш ми умаћи; моје је моја је дужност (обавеза, право); на моју, по моме по мојој жељи, по моме мишљењу.
Изворни текст (OCR)
Мо̀ире ж мн. грч. мит. а. в. Мојре. б. (моира) фиг. судбина. — Воља људска може бити фатум, моира, судбина. Матош. мо̑ј, мо̀ја, мо̀је (ген. мо̀јег(а), мо̑г(а), мо̀је̄) присвојна заменица за 1. л. јд. 1. а. који припада лицу које говори: мој стан, моја књига, моје срце. б. који се изводи, остварује од онога који говори. — На глас мој прискочио је тај одважни сељак. Бог. в. који се односи на онога који говори. — Управо мој антипод! Фелд. 2. у приповедању често се употребљава уз реч којом се означава лице с којим се говори или о коме се говори изричући према њему неко осећање, блискост. — Ако вам је ... разговор са мном неугодан ... само реците, мој господине! Крањч. Стј. Груну пушка ... а мој се Узловић преврте. Глиш. 3. (у именичкој служби) м мн. особе блиске лицу које говори (укућани, рођаци, земљаци и сл.). — Сви моји о теби говоре с неком милоштом и топлином. Ком.