Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

бла́го̄ст

жтом 1, стр. 211

бла́го̄ст

благост

Лема

благост

Извор

том 1, стр. 211, редослед 13

  1. —

    особина онога који је благ, онога што је благо, доброта, племенитост; угодност, пријатност.

    — Код те помисли разлије се њиме нека благост. Гор. Сунце грије. У ваздуху је благост.
    Лал.
Изворни текст (OCR)
бла́го̄ст, -ости ж особина онога који је благ, онога што је благо, доброта, племенитост; угодност, пријатност. — Код те помисли разлије се њиме нека благост. Гор. Сунце грије. У ваздуху је благост. Лал.