бо̑г

б6г, бо̏га м (мн. бо̀гови, песн. бо̀зи) 1. рлr. a. код једнобожаца: творац материјалног и духовног света. — Бескрајни боже, што на плавом своду злато и сребро ноћних звијезда палиш. Уј. б. код многобожаца: господар једног дела природе и света: ~ сунца, ~ мора и сл. — Стари су национални богови пропадали, па чак и римски ... скројени само за уски круг Рима. Ант. 1. 2. а. највећа светиња, идол; ауторитет, моћна личност; арбитар. — Много греши кад тако поступа према сиротоме оцу који нам је био прави бог. Јов. Ј. Како је страшно грмнуо Скерлић ... велики громовник ... и бог београдске критике. Михиз. б. највећа сила, власт. — Нисам ни ја господин бог на Котору. Крл. 3. најдраже, обожавано лице или најдража ствар. — Његов јединац, зеница његова ... његов бог у опасности је. Рад. Д.