бу́кнути

бу́кнути, бу̑кне̄м сврш. 1. дати од себе јак глас, рикнути (о говедима); викнути; снажно одјекнути, заорити се. — Букну во. Вук Рј. Кад је Урош Павловић повео реч о Талијанима, Бојан је први букнуо као да говори испред читаве чете: — Борићемо се, да шта ћемо друго! Ћоп. Тад букне у дну бездна бомбе прасак. Гор. 2. а. нагло се разгорети, планути (о ватри). — Наишли смо на неке пластове сена и ватре су букнуле. Дед. В. б. нагло се заруменети, поцрвенети. — Уплакано јој лице ... букнуло. Станк. в. нагло отећи, зажарити се (о болесном делу тела). — Зарезала га је по длану ... жица, рука му била натекла, букнула. Радул. А пољар Синовко ... зажелио велико благо, па запитао велику главу — и глава му букнула као варићак. Шимун. 3. а. нагло отпочети, избити. — Букну жесток пучки устанак под водством Матеје Иванића. Наз. У бригадама Седме дивизије ... букнуо је пеrавац. Дед. В. Онда букну одушевљење као запаљени пласт сијена. Сим. б. нагло потећи, надоћи, појурити (о реци, таласу). — Грухне вал о хридине и падне тамо, висок као и брдо, те букнувши оздо ода дна .. у висине избацује црни пијесак. Марет. в. нагло се пронети; рашчути се (о гласу). По селу букну глас да ће Пантелићи да се деле Вес. 4. а. нагло израсти, нарасти. — Букнуло је дрво големо ко̑ rора. Јакш. М. Откад му букну честа длака, стриц му поклони бритву Мат. фиr. И снага ми букне још јаче! Наз. б. нагло устати, побунити се (против кога). — Кад букнуше Србљи на све стране. НП Вук. в. викнути гневно, разјарити се. — осјећајући отпор и овдје, Мојсије букне. — Шта? А шта да радимо? Цес. А. Јесте ли ви чули, а? — букну Капетановић, унесе се Заиму у лице и звизну му изненада ... шамар. Ћоп.