бу́чати
бучати
Лема
бучати
Извор
том 1, стр. 309, редослед 3
- 1.а.
правити буку, хучати, хујати (о води, ветру и др.).
— Затруби труба; бубањкмаршу бучи. Марк.Ф. Сутјеска, бременита пролећним водама, заглушно је бучала. Пол. 1958.
- 1.б.
орити се, разлегати се; одјекивати.
— Из дубине од потока бучи бука.
Зграда час лудачки бучи, час се аветињски притаји да поново забучи.
- 1.в.
правити буку, викати, галамити.
— На то Иле ко помаман бучи: »Што те брига? Ја ћу се извући.«
Гомила која се била искупила пред црквом ... одједном је стала да се комеша и бучи.
- 1.г.
прел. индив. разносити глас, разглашавати.
— Његову славу бучите. Цес.
- 1.д.
оглашавати се буком, рикати (о животињама); исп. букати.
— На Дону буче букавци.
- 2.
имати осећај потмулог бола, зујања и сл. (од умора, ударца, пића и др.), бридети, брујати.
— Ноге јој бучале од умора и листови чудно подигравали.
Осам дана бучала ми глава.
Фразе
бучи ми глава (нпр. од посла) не знам шта ћу пре.
Изворни текст (OCR)
бу́чати, -чӣм несврш. 1. а. правити буку, хучати, хујати (о води, ветру и др.). — Затруби труба; бубањкмаршу бучи. Марк.Ф. Сутјеска, бременита пролећним водама, заглушно је бучала. Пол. 1958. б. орити се, разлегати се; одјекивати. — Из дубине од потока бучи бука. Шен. Зграда час лудачки бучи, час се аветињски притаји да поново забучи. Поп. Ј. в. правити буку, викати, галамити. — На то Иле ко помаман бучи: »Што те брига? Ја ћу се извући.« Наз. Гомила која се била искупила пред црквом ... одједном је стала да се комеша и бучи. Ћоп. г. прел. индив. разносити глас, разглашавати. — Његову славу бучите. Цес. Д. д. оглашавати се буком, рикати (о животињама); исп. букати. — На Дону буче букавци. Моск. 2. имати осећај потмулог бола, зујања и сл. (од умора, ударца, пића и др.), бридети, брујати. — Ноге јој бучале од умора и листови чудно подигравали. Рад. Д. Осам дана бучала ми глава. Гор.