Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

бљу̀вати

граматичка ознака није издвојенатом 1, стр. 222

бљу̀вати

бљувати

Лема

бљувати

Извор

том 1, стр. 222, редослед 37

  1. 1.а.

    (имп. бљу̑ј; р. прид бљу̏вао) несврш. избацивати кроз уста оно што је у желуцу, повраћати (храну, крв и др.).

    имп. — императивр. прид. — радни глаголски придевнесврш. — несвршени глаголдр. — друго
    — И поче бљувати само јеђу.
    Вес.
    То је »шпањолка« ... Таква је она ... кажу ... крв се бљује и искашљава. Ђур. фиr. Канали црни бљују ... бљују масне воде из тамних рупа.
    Крл.
  2. 1.б.

    избацивати, сипати (ватру, челик, дим).

    — А пушке им огањ бљују.
    Јакш. Ђ.
    Цијеви дим ригају, пару бљују.
    Наз.
    Нисам видео вулкан који бљује лавину. Нуш. фиг Један по један бункер престао би да бљује смрт.
    Дав.
  3. 2.

    говорити, сипати (обично погрдне речи).

    — Побожне жене које су се крижале код сваке ружне ријечи ... бљувале су најстрашније погрде и клетве
    Козарч.
    Слушајући ту ... правну машину како бљује доказе ... почео сам осјећати како ме нестаје.
    Крл.
Изворни текст (OCR)
бљу̀вати, бљу̏је̄м (имп. бљу̑ј; р. прид. бљу̏вао) несврш. 1. а. избацивати кроз уста оно што је у желуцу, повраћати (храну, крв и др.). — И поче бљувати само јеђу. Вес. То је »шпањолка« ... Таква је она ... кажу ... крв се бљује и искашљава. Ђур. фиr. Канали црни бљују ... бљују масне воде из тамних рупа. Крл. б. избацивати, сипати (ватру, челик, дим). — А пушке им огањ бљују. Јакш. Ђ. Цијеви дим ригају, пару бљују. Наз. Нисам видео вулкан који бљује лавину. Нуш. фиг Један по један бункер престао би да бљује смрт. Дав. 2. говорити, сипати (обично погрдне речи). — Побожне жене које су се крижале код сваке ружне ријечи ... бљувале су најстрашније погрде и клетве Козарч. Слушајући ту ... правну машину како бљује доказе ... почео сам осјећати како ме нестаје. Крл.