ви̏ти
вити QA: medium
Лема
вити
Извор
том 1, стр. 382, редослед 5
- 1.
ви̏је̄м (имп. ви̑ј) несврш. 1. а уплетањем или преплетањем израђивати (венац, гнездо и сл.).
— Уз пут је вијући венце са песмом здравила поља.
У пустој гори где гнезда вију орлови.
б. фиг. сновати, слагати, састављати ред по ред.
— Прву пјесму, мој премили доме, теби вије моја вила млада.
Ја бих теби хвале вио.
в. упредајући састављати, спајати конце, нити, коврче: ~ косу, ~ уже.
- 2.а.
носити тако да лепрша, чинити да лепрша, развијати.
— Пјевају уз тамбуре и вију хрватске барјаке.
А он ветар слободе тамо струји где ја стег свој вијем.
- 2.б.
лепршати, вијорити се.
— Вију ките од барјака.
Бијела брада вије до појаса.
- 2.в.
махати, витлати чим; дизати у ковитлац.
— Вију бичем изнад коњских глава.
Коњик прашину вије.
- 3.а.
играти уокруг или кривудајући.
— Ту, веле, цијелу ноћцу играју робиње и вију плес.
- 3.б.
њихати, извијати.
— Стала да заједа вијући куковима.
- 4.
гонити, вијати, витлати.
— Све вјетрина магле на чуперке кида, вије их около грана.
Тешко ми је, и душу горки ми очај вије када се смрти сетим.
- 5.
вртети, завртати.
— Како забоде момак чизму у
- 25.
земљу врхом блиставим, па заошије бургијом као да вије. Чипл.
Пододреднице
1. а. превијати се, савијати се; повијати се. — Ту пуно змија вију се и миле. Митр. Погача ... се под ножем вила као каиш. Вес. Љубица ... посматраше како се вије и таласа велико дечје коло. Ранк. б. вијугајући пружати се, протицати. — Хрло се вије Сава. Шен. Посред горе пусте путања се вила. Митр. в. о(ба)вијати се, омотавати се (око кога или чега). — Па се вије ружа око бора. Вук Рј. Стана ... вије се оцу око врата. Бог. фиг. Нека магловита туга поче да му се вије око срца. Ранк. 2. а. уздизати се, успињати се. — фиг. Уздисаји, све без броја, небу ће се вити. Крањч. С. И песма мој звездама се вила. Митр. б. извијати се (о гласу, о звуку). — И тако лијепо вио му сеглас. Огр. Удри, о черго, нек пјесма се вије. Поп. В. 3. а. лепршати, вијорити се. — И студентски бајрак скалпаком се вио. Матош. Са шеширом на ком се перо вије. Рак. б. фиг. надносити се (над чиме). — Над његовом Сења главом ... вије се lехај. Маж. Ф. 4. мотати се у праменовима, у колутима, ковитлати се. — Па као што се лепо дим колута, вије, тако им се мисли вију расејане. Змај. По друму се вије густа прашина. Ранк. 5. а. кружити у зраку. — Читав дан виле су се изнад роботника невидљиве шеве. Ћоп. б. јурити, тумарати. — У планини ђе се вију вуци и хајдуци. НП Вук. Јанковићи се вију шумама око села као вуци. ал
Изворни текст (OCR)
ви̏ти1, ви̏је̄м (имп. ви̑ј) несврш. 1. а. уплетањем или преплетањем израђивати (венац, гнездо и сл.). — Уз пут је вијући венце са песмом здравила поља. Ил. У пустој гори где гнезда вију орлови. Јакш. М. б. фиг. сновати, слагати, састављати ред по ред. — Прву пјесму, мој премили доме, теби вије моја вила млада. Баш. Ја бих теби хвале вио. Змај. в. упредајући састављати, спајати конце, нити, коврче: ~ косу, ~ уже. 2. а. носити тако да лепрша, чинити да лепрша, развијати. — Пјевају уз тамбуре и вију хрватске барјаке. Вил. А он ветар слободе тамо струји где ја стег свој вијем. Бој. б. лепршати, вијорити се. — Вију ките од барјака. НП Вук. Бијела брада вије до појаса. Њег. в. махати, витлати чим; дизати у ковитлац. — Вију бичем изнад коњских глава. Јак. Коњик прашину вије. Бег. 3. а. играти уокруг или кривудајући. — Ту, веле, цијелу ноћцу играју робиње и вију плес. Огр. б. њихати, извијати. — Стала да заједа вијући куковима. Рад. Д. 4. гонити, вијати, витлати. — Све вјетрина магле на чуперке кида, вије их около грана. Наз. фиг. Тешко ми је, и душу горки ми очај вије када се смрти сетим. Марк. Д. 5. вртети, завртати. — Како забоде момак чизму у 25 земљу врхом блиставим, па заошије бургијом као да вије. Чипл.