вр́нути

врнути

Лема

врнути

Извор

том 1, стр. 433, редослед 21

1.
(аор. вр́нух, вр̑ну; трп прид. вр̑нӯт) сврш. вратити.
прид. — придев
— Није могао на рок врнути дуга.
Шен.
Врне га благо к пландовишту.
Гор.
Иди оном зликовцу, поново га братими да ми врне жену.
Рад. Д.
2.
окренутши.
— Па им паша оштре ријечи кричи: Који годир натраг врне главу, да је здраву не пусте.
Март.

Пододреднице

~ се

вратити се. — Уста, пољуби брата, па се опет врну на пређашње мјесто. Мат. фиг. Врнимо се натраг у стара добра времена. Јов. С

вратити се.

Изворни текст (OCR)

вр́нути, вр̂не̄м (аор. вр́нух, вр̑ну; трп. прид. вр̑нӯт) сврш. 1. вратити. — Није могао на рок врнути дуга. Шен. Врне га благо к пландовишту. Гор. Иди оном зликовцу, поново га братими да ми врне жену. Рад. Д. 2. окренутши. — Па им паша оштре ријечи кричи: Који годир натраг врне главу, да је здраву не пусте. Март.