Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

вр́чати

несврштом 1, стр. 442

вр́чати

врчати

Лема

врчати

Извор

том 1, стр. 442, редослед 25

  1. 1.

    оном. одавати глас »вр«, фрктати (о мачки, псу и др.).

    оном. — ономатопејадр. — друго
    — Мачка својски прионула и све врчи.
    Вел.
    Чу лисица како вук доље порежује и некако задовољно врчи.
    Куш.
  2. 2.

    производити звук »вр«, зујати, штропотати.

    — Жена преде, врчи вретено.
    Дом.
  3. 3.

    фиг. (на кога) љутитисе, фрчати на кога.

    фиг. — фигуративно, у преносном смислу
    — Почео је] ... много врчати на своју кћер. Глиш. »Додијало ми је гледати то твоје пртљање!« врчи баба на њега.
    Пав.
Изворни текст (OCR)
вр́чати, -чӣм несврш. оном. 1. одавати глас »вр«, фрктати (о мачки, псу и др.). — Мачка својски прионула и све врчи. Вел. Чу лисица како вук доље порежује и некако задовољно врчи. Куш. 2. производити звук »вр«, зујати, штропотати. — Жена преде, врчи вретено. Дом. 3. фиг. (на кога) љутитисе, фрчати на кога. — Почео је] ... много врчати на своју кћер. Глиш. »Додијало ми је гледати то твоје пртљање!« врчи баба на њега. Пав.