ву́ћи
вући QA: medium
Лема
вући
Извор
том 1, стр. 447, редослед 30
- 1.
(имп. ву́ци; р. прид ву̑као, ву́кла; трп. прид. ву́чен, ву́чена и ву̀чен, -ѐна) повлачити, теглити што, не одвајајући од површине (по земљи, по води и сл.): ~ кола, ~ плуг, ~ топове, ~ чун
ланце.
- 2.
чинити да се ко креће на силу, против своје воље, водити силом.
Вуците га у хапс! Вес. Љубу су вукли за кику и газили. Гор.
- 3.
а. носити што тешко, возити у колима: ~ дрва из шуме, ~ шљунак, ~ ђубре, ~ муницију на плећима. б. носити што стално, непрекидно уза се.
Вукао је под пазухом читаве снопове старих новина. Козарч.
- 4.
а. чинити да што из чега изађе, извлачити, вадити: ~ мач из корица, ~ чавао, ексер, ~ трн, ~ зуб, ~ воду из бунара. б. сисати;црпсти.
Воја је прогризао кору лимуна и полако вукао. Вучо. Она даде набубрелу дојку детету ... Дете поче да вуче. Дав. фиг. Мико ... је тако тешко одговарао и запињао да је учитељ из њега вукао ријечи. Ков. А. Реч је вукла реч. Уск.
- 5.
а. потезати, повлачити чиме, остављајући видљив траг, обележавати: ~ црту, ~ границе, ~ оловком по чему. б. мицати, померати (фигуру у шаху).
Одмах затим црни вуче неку своју фигуру Шах 1.
- 6.
увлачити димове пушећи.
Градић је вукао дубоке димове из цигарете. Лал Двојици се десила невоља да су заборавили вући, па су им се луле угасиле. Јонке.
- 7.
привлачити, примамљивати.
Увијек ме је вукла тишина даљине. Пол. На златни југ фме вјечни немир вуче, у Италију, земљу мојих нада. Ков. В.
- 8.
радити непрекидно, тешко, напорно, мучити се.
Вукла сам колико сам могла, али хране је било све мање.
ноге, корак тешко, тромо ићи; ~ (масну) плату имати велику плату, велика примања; ~ по блату (коrа) оцрњивати, клеветатикога; ~реп за собомимати какву љагу на свом имену;~ успоредбу, парале лу (између чега) упоређивати; ~ воду на 4свој млин радити у своју корист; ~ за језик (кога) наводити кога да каже оно што не жели; ~ за нос (кога) варати, заваравати (кога).
Фразе
вуче га срце, жеља (за нечим, нечему) јако, страсно жели (нешто); вуче га земља стар је, изнемогао и на смрт болестан;~ батине, шамаре бити батинан, шамаран; ~ болест боловати; ~ интерес, ренту живети од готовине; ~ кестење из ватре (за кога) извргавати се тешкоћама и непријатностима да би се тиме други користили; ~ корист (из чега) користити се (чиме); ~ ланце, окове робијати; ~ 4лозу, корен, пореклопотицати, произилазити; ~на своју страну, ~ себи радитиза себе, гледати свој интерес; ~ на суд, по судовима (кога) тужити, тужакати суду;
вуци се, вуци ми се испред очију одмах, сместа иди, одлази;~ клипка (с ким) такмичити се у снази, фиг. прегањати се, надмудривати се.
Пододреднице
1. уз. повр. а. борити се, носити се, рвати се. — Страшна беше борба ... вукли су се, падали ... једно на друго. Вес. б. свађати се, препирати се, бочити се. — Чини ми се да није хтео да се причешћује, па се онда вукао с попом по новинама ... и био отпуштен. Петр. В. 2. а. пузати, плазити. — Вукла се потрбушке као гуја. Шапч. б. тешко, споро се кретати; пролазити. — Лагано, с ноге на ногу, вуче се наша колона. Хорв. С једне се ливаде вукла магла преко цесте. Брл. фиг. Тромо и лено вукло се после подне. Мил. В. 3. пружати се, протезати се (у дужину). — Све од Винодола па до Каства ... вуче се ланац високих гора. Кум. Велика округла брда, а доле се вуче пут. Бен. 4. тумарати беспослен, скитати се, смуцати се; исп. вуцарати се. — Вукао се по крчмама, забављао пијане сељаке. Чипл. Капетан Милија ... прича како се и он вукао по пољским завојиштима. Јак. 5. ићи од руке до руке, потезати се, повлачити се, трајати. — По гимназији београдској вукли су се од незапамћених времена некакви стари преводи латинског језика. Марк. Св. Кроз деценије се вуку разне контрадикције. Р 194б. 6. увлачити се, продирати у што. — Сјене се вуку већ међу лијане. Домј. 7. (с неким) живети у недопуштеним љубавним односима. — Под мојим именом си се вукла са њим ... хуљом и заводником. Јанк. И мене је ... мучило што си се вукла са сваким тко је год хтио. Бен. 8. отезати се, одуговлачити се. — Готово месец дана вукла се та ствар по среској канцеларији. Глиш
Изворни текст (OCR)
ву́ћи, ву́че̄м несврш. (имп. ву́ци; р. прид. ву̑као, ву́кла; трп. прид. ву́чен, ву́чена и ву̀чен, -ѐна) 1. повлачити, теглити што, не одвајајући од површине (по земљи, по води и сл.): ~ кола, ~ плуг, ~ топове, ~ чун,