Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

гу̑гӯт

мтом 1, стр. 586

гу̑гӯт

гугут

Лема

гугут

Извор

том 1, стр. 586, редослед 16

  1. —

    оном. глас гугутке, гугутање фиг. гукање мале деце; говор драге особе.

    оном. — ономатопејафиг. — фигуративно, у преносном смислу
    — Те вечери је уре ... повукао за ужад под звоником, окружен радосним гугутом своје дјеце. Гор. Његови су гугути у соби звонили као благослов.
    Рист.
Изворни текст (OCR)
гу̑гӯт м оном. глас гугутке, гугутање; фиг. гукање мале деце; говор драге особе. — Те вечери је уре ... повукао за ужад под звоником, окружен радосним гугутом своје дјеце. Гор. Његови су гугути у соби звонили као благослов. Рист.