дѐво̄јка

дѐво̄јка, ијек. дјѐво̄јка (дијал. ђевојка), ж (дат. -ци, вок. де̏во̄јко; ген. мн. дѐвоја̄ка̄) 1. одрасла особа женског пола која није удата. —У тебе је дјевојка за удају. Сим. Капетан свима девојкама заврнуо мозак. Мил. В. 2. заручница, вереница. — Сад сам ево под партом дјевојка, за два тједна ... бит ћу млада ... под печом снаша. Бог. Кум ... иде по девојку да је кумчету у кућу доведе. Чипл. 3. драга, љубавница. — ПVтем би све мислио како би ова или она могла бити његова дјевојка. Берт. 4. жсенско дете уопште, кћи. 5. заст. кућна помоћница, служавка. — У кући, истина, беше још једно женско чељаде, »девојка « као што се то каже, а у самој ствари крезуба баба Аница, сва послуга у кући. Лаз. Л. Узећеш девојку, није за тебе да више переш судове. Ћос. Б. 41ж