де̏
де
Лема
де
Извор
том 1, стр. 632, редослед 32
- 1.
(понекад и удвојено; мн. де̏те) узв = дед, деде(р) (чешће с императивом али стоји и самостално) служи за наговарање, нуткање, потицање; исп. дела.
— Анице, де донеси мало ракије и испеци каву.
Ступи де ближе.
Де још пола литра.
Зовните ме, дете, дете! Јер ако ме не зовете, доћи ћу и сам!
Дете, браћо, да се растанемо у лијепој љубави братимској.
- 2.
служи за умиривање, стишавање, допуштање, пристајање; исп. нека.
— Ама де, де, погрешило дете, па шта сад, зар да му душу узмем?
Де, де, лако ћемо ја и ти.
- 3.
удружено са узвиком »хајде« служи за пристајање.
— Да сте јурист, хајде де.
Изворни текст (OCR)
де̏1 (понекад и удвојено; мн. де̏те) узв. 1. = дед, деде(р) (чешће с императивом али стоји и самостално) служи за наговарање, нуткање, потицање; исп. дела. — Анице, де донеси мало ракије и испеци каву. Вес. Ступи де ближе. Кам. Де још пола литра. Рад. Д. Зовните ме, дете, дете! Јер ако ме не зовете, доћи ћу и сам! Змај. Дете, браћо, да се растанемо у лијепој љубави братимској. Вел. 2. служи за умиривање, стишавање, допуштање, пристајање; исп. нека. — Ама де, де, погрешило дете, па шта сад, зар да му душу узмем? Срем. Де, де, лако ћемо ја и ти. Рад. Д. 3. удружено са узвиком »хајде« служи за пристајање. — Да сте јурист, хајде де. Матош.