Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

ди́ка

жтом 1, стр. 675

ди́ка

дика

Лема

дика

Извор

том 1, стр. 675, редослед 11

  1. 1.

    (вок. ди̑ко) понос, украс слава, част.

    вок. — вокатив
    — Била је то дика за све нас кад се Јуца довела у нашу кућу.
    Ивак.
    Био је дика ... рода свога и одбрана сиротиње.
    Змај
  2. 2.

    м и ж драга, мила особа; драган, драгана.

    folk
    ж — женски роднар. — народски
    — Моја је дика јабука златна. Ант.
  3. 2.

    Сад мој дика у шуми код свиња, запалио ватру од јасиња. Ков. В.

    ков. — кованицав. — (после броја) век

Фразе

бити, служити на дику бити такав до се њим (њом) поносе; ~ је (нпр . погледати) милина је (погледати); мени је на дику поносим се; збогом дико пропало је, нема тога више.
Изворни текст (OCR)
ди́ка ж (вок. ди̑ко) 1. понос, украс; слава, част. — Била је то дика за све нас кад се Јуца довела у нашу кућу. Ивак. Био је дика ... рода свога и одбрана сиротиње. Змај. 2. м и ж нар. драга, мила особа; драган, драгана. — Моја је дика јабука златна. Ант. 2. Сад мој дика у шуми код свиња, запалио ватру од јасиња. Ков. В.