Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

жа́рити

несврштом 2, стр. 13

жа́рити

жарити

Лема

жарити

Извор

том 2, стр. 13, редослед 6

  1. 1.а.

    ложењем ватре и разгртањем' жара јако загрејавати (пећ за хлеб, крух). —laђе је где пећ жари и ... ватру изгрће. Н. прип. Вук.

  2. 1.б.

    палити, распиривати (ватру).

    — Ти си нешто губав, калуђере, те не желиш гасит но жарити.
    Њег.
    Ја сам их наде безглаво жарио у себи, бранио сам их својом крвљу.
    П 1939
  3. 2.а.

    јако грејати, пећи; палити (о грозници).

    — Сунце је жарило у теме.
    Јак.
    Жарило ме у прсима, пламтјело у глави. Ков.
  4. 2.а.

    По томе се видјело да у њему жари и пече грозна грозница. Креш.

  5. 2.б.

    загревати.

    — Трља шаке, дува топло у дланове и жари ушеса.
    Гор.
    Прошлост враћа, душе крепи срца жари.
    Змај
  6. 2.в.

    жећи, задавати бол као додир жара.

    — Трње боде, а коприве жаре.
    Вук
    Рј. Престаде јаукати иако га је тур немило жарио.
    Кол.
  7. 3.а.

    ширити румен сјај, обасјавати руменилом (о сунцу, ватри и сл.).

    сл. — слично
    — Вечерња румен ... над Београдом ... дуже траје и јаче жари него над другим варошима.
    Андр. И.
    Румен одраз свјетла жарио је одозгор забринута ... лица сусједа.
    Франг.
  8. 3.б.

    обузимати (руменилом).

    — Чудно се преобразила, живо руменило жарило је то старо крупно лице.
    Шен.
    Стид ми образ жари.
    Бој.
  9. 3.в.

    жарити се (2).

    — Све трепти и сијева, сјаје и блијеска, цакли и жари.
    Љуб.
    Велике тамне очи из дубине жариле чудно.
    Шимун.
  10. 4.

    (погачу) посипати је врућим пепелом. Вук Рј.

Фразе

~ и палити самовољно и безобзирно радити и управљати.

Пододреднице

~ се

1. јако горети; сијати, светлети. — До касно доба жарили су се прозори. Бен. Искриле се тисуће звијезда, жарио се мјесец. Гор. 2. бити обузет руменилом, руменети се. — Ми стојимо ... гледећ лице како јој се жари. Змај. Сунце бијаше запало, само небо се још жарило. Леск. Ј. Ватра се жарила и пламсала на широком огњиту. Ђур. 3. горети (од бола), болети, жећи, пећи. — Трагови од ... шиба ... су се жарили у мојим длановима. Ђон

јако горети; сијати, светлети.бити обузет руменилом, руменети се.горети (од бола), болети, жећи, пећи.
Изворни текст (OCR)
жа́рити, жа̂рӣм несврш. 1. а. ложењем ватре и разгртањем' жара јако загрејавати (пећ за хлеб, крух). —laђе је где пећ жари и ... ватру изгрће. Н. прип. Вук. б. палити, распиривати (ватру). — Ти си нешто губав, калуђере, те не желиш гасит но жарити. Њег. фиг. Ја сам их наде безглаво жарио у себи, бранио сам их својом крвљу. П 1939. 2. а. јако грејати, пећи; палити (о грозници). — Сунце је жарило у теме. Јак. Жарило ме у прсима, пламтјело у глави. Ков. А. По томе се видјело да у њему жари и пече грозна грозница. Креш. б. загревати. — Трља шаке, дува топло у дланове и жари ушеса. Гор. фиг. Прошлост враћа, душе крепи срца жари. Змај. в. жећи, задавати бол као додир жара. — Трње боде, а коприве жаре. Вук Рј. Престаде јаукати иако га је тур немило жарио. Кол. 3. а. ширити румен сјај, обасјавати руменилом (о сунцу, ватри и сл.). — Вечерња румен ... над Београдом ... дуже траје и јаче жари него над другим варошима. Андр. И. Румен одраз свјетла жарио је одозгор забринута ... лица сусједа. Франг. б. обузимати (руменилом). — Чудно се преобразила, живо руменило жарило је то старо крупно лице. Шен. Стид ми образ жари. Бој. в. в. жарити се (2). — Све трепти и сијева, сјаје и блијеска, цакли и жари. Љуб. Велике тамне очи из дубине жариле чудно. Шимун. 4. (погачу) посипати је врућим пепелом. Вук Рј.