за̀имати
заимати
Лема
заимати
Извор
том 2, стр. 116, редослед 9
- 1.
и -мље̄м 1. несврш. и уч према зајмити, позајмљивати.
— Обилазио крчме ... »заимао« и из црквене благајне.
Зар ми нијеси заимао пара криомице, да отац не зна?
- 2.
захватати.
— Треба помало ломити круха, па онако с крухом из сахана заимати. Маж. М. заѝмати (се), -а̄м (се) сврш. стећи иметак, обогатити се.
— Живели су скромно ... иако су с временом заимали и обогатили се.
Био се толико заимао да је могао купити угодну кућу.
Изворни текст (OCR)
за̀имати, -а̄м и -мље̄м 1. несврш. и уч. према зајмити, позајмљивати. — Обилазио крчме ... »заимао« и из црквене благајне. Шимун. Зар ми нијеси заимао пара криомице, да отац не зна? Ћор. 2. захватати. — Треба помало ломити круха, па онако с крухом из сахана заимати. Маж. М. заѝмати (се), -а̄м (се) сврш. стећи иметак, обогатити се. — Живели су скромно ... иако су с временом заимали и обогатили се. Андр. И. Био се толико заимао да је могао купити угодну кућу. Ж 1955.