за́прет

1. увући се у нешто. — Подне већ превалило, петлови се запретали у прашину. Рад. Д. До преда дан ишла сам утреником, онда се хватим гуште, запретам у траву и преспавам ... до захода сунчаног. Буд. 2. наћи се у чему врућем. — Све готово и у ноћи стало, у живу се ватру запретало. Март. за̀пре̄ти, за̏пре̄м, ијек. за̀пријети, (аор. 2. и 3. л. за̏пре̄; р. прид. за̏про, за̑пр̄ла̄; трu. прид. за̏пр̄т) сврш. 1. закључати, затворити, ставити што иза врата да се не могу отворити. — Запрта златна су врата дјетињства. Наз. Вратит ћу се опет у тешке неподносиве вечери када су запрта врата сваког сусједа. П 19з9. 2. застати, не моћи даље; посустати. — Има их избеглица што су запрли на путу и помријеће од глади ако им се не помогне. Лал. Мучио се старац те скрпљао, па кад запре, онда наставимо нашки. Мат. 3. напрегнути сву снагу, запети (8а). — Коњ заприје из све снаге да се дигне, попе се на прве ноге, али се одмах поведе и опет паде. Ћор. сврш. 1. рећи коме да му је штогод недопуштено, упутити претњу; предочити казну (због чега). — Рођена језуитска душице! — запријети јој прстом Душан. Бег. Сестра ... запрети деци да ће одбити прсте ономе који у ма пгто ујкино прихвати. Лаз. Л. 2. постати опасан, загрозити. — У своме налету турска војска запрети Цариграду и мореузима,4 које су држале у рукама савезничке трупе. Јов. Ј. Кад му је запријетило халење, бјежи у прогонство. Ант. 1