зва̏ти
звати
Лема
звати
Извор
том 2, стр. 264, редослед 19
- 2.
(имп. зо̀ви; импф. зва̑х и зо̀вија̄х; аор. 2. и
- 3.
зва̑; р. прид. зва̏о, зва́ла; трn. прид. зва̑н и зва̑т) несврш.
- 1.а.
ословљавати кога именом или називом (обично јачим гласом) да би му се на нешто скренула пажња, дозивати.
— Плакале су, вриштале, звале матер кричљиво.
- 1.б.
налагати или нудити коме да дође (гласом, поруком, каквим знаком), позивати.
— Кад те нису у сватове звали, зашто дође незван у сватове?
Кажеш да сам расположен
— рече Марко зовући очима дворитеља.
- 1.в.
фиг. вући, мамити, упућивати (о каквом осећању, унутрашњем подстицању).
— У завичај ме срце зове.
Оде куда га је ... дужност звала.
- 1.г.
наручивати, тражити.
— Често није ни чекао да га почасте, већ је сам звао и гутао чашу за чашом.
- 2.
давати име, именовати, називати, ословљавати.
— Зове себе »будитељем народа«.
Имадијаше војвода уза себе једно момче, зовијаху га Богданом.
- 3.
песн. узвикивати као поздрав, називати.
— Тудијер стражи божју помоћ зове: »Божја помоћ, цетињски стражару!«
Фразе
то се зове ... (нпр . помоћ, ударац) разГ. то је у правом смислу речи ... (помоћ, ударац).
Пододреднице
1. уз. повр. — Они се никад нису звали именом, него Миладин је њу звао: дијете, а она ... њега ... еј ти! Вес. 2. имати, носити име, називати се. — Ова девојка, која се звала Зорка, седела је са својом мајком. Уск
Изворни текст (OCR)
зва̏ти, зо̀ве̄м (имп. зо̀ви; импф. зва̑х и зо̀вија̄х; аор. 2. и 3. л. зва̑; р. прид. зва̏о, зва́ла; трn. прид. зва̑н и зва̑т) несврш. 1. а. ословљавати кога именом или називом (обично јачим гласом) да би му се на нешто скренула пажња, дозивати. — Плакале су, вриштале, звале матер кричљиво. Гор. б. налагати или нудити коме да дође (гласом, поруком, каквим знаком), позивати. — Кад те нису у сватове звали, зашто дође незван у сватове? НП Вук. Кажеш да сам расположен — рече Марко зовући очима дворитеља. Кал. в. фиг. вући, мамити, упућивати (о каквом осећању, унутрашњем подстицању). — У завичај ме срце зове. Кашт. Оде куда га је ... дужност звала. Јакш. Ђ. г. наручивати, тражити. — Често није ни чекао да га почасте, већ је сам звао и гутао чашу за чашом. Цар Е. 2. давати име, именовати, називати, ословљавати. — Зове себе »будитељем народа«. Дук. Имадијаше војвода уза себе једно момче, зовијаху га Богданом. Љуб. 3. песн. узвикивати као поздрав, називати. — Тудијер стражи божју помоћ зове: »Божја помоћ, цетињски стражару!« Маж. И.