Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

зи́ма

жтом 2, стр. 302

зи́ма

зима

Стална адреса

Лема

зима

Извор

том 2, стр. 302, редослед 21

  1. 1.а.

    (дат. зи́ми и зи̑ми, акуз. зи̑му ном. мн. зи̑ме) најхладније од четири годишња доба, између јесени и пролећа.

    дат. — дативном. — номинативмн. — множина
    — Сјећају нас да смо усред тврде зиме.
    Ђал.
  2. 1.б.

    фиг. старост.

    фиг. — фигуративно, у преносном смислу
    — Ево, стигох у зиму својих днева.
    Креш.
  3. 2.

    хладноћа, студен.

    — Поче да ме хвата зима, те ти се привучем ближе уз амбар.
    Ћос. Б.
    Зима мојега осмеха сузе ће ти следити неверне.
    Јакш. Ђ.
  4. 3.

    језа, зебња.

    — Кад је узе, дрхтат стаде, кроз срце му прође зима.
    Радич.
    Тако је тужно мамио глас из оног дрвета да је свима зима пролазила кроз кости.
    Бен.

Фразе

~ ми је око срца страх ме је; нема зиме (за некога) разг. добро му је, не треба бринути за њега; цича ~ љута, јака хладноћа, велика студен.
Изворни текст (OCR)
зи́ма ж (дат. зи́ми и зи̑ми, акуз. зи̑му; ном. мн. зи̑ме) 1. а. најхладније од четири годишња доба, између јесени и пролећа. — Сјећају нас да смо усред тврде зиме. Ђал. б. фиг. старост. — Ево, стигох у зиму својих днева. Креш. 2. хладноћа, студен. — Поче да ме хвата зима, те ти се привучем ближе уз амбар. Ћос. Б. фиг. Зима мојега осмеха сузе ће ти следити неверне. Јакш. Ђ. 3. језа, зебња. — Кад је узе, дрхтат стаде, кроз срце му прође зима. Радич. Тако је тужно мамио глас из оног дрвета да је свима зима пролазила кроз кости. Бен.