зу̀бат
зубат
Лема
зубат
Извор
том 2, стр. 333, редослед 15
- 1.а.
који има зубе; који има велике зубе (о човеку, животињи).
— Псето своје, зубатога режоњу, о ланац он веже гвоздени. Цес.
- 1.в.
зупчаст.
— Они су иза својих тврдих кула и зубатих зидина стољећима одолијевали хордама.
- 2.а.
који је оштар на језику, заједљив, пакостан.
— Хе, али им он није дао ни опепелити, зубат беше, па одмах за очи.
Те мирне али зубате ријечи покуњише Тому, али придигоше Марка.
- 2.б.
хладан, оштар, праћен мразом.
— Зубато сунце улудо плаши вјетрину и студен.
Напољу их дочека хладна тама пуна зубатог вјетра.
Изворни текст (OCR)
зу̀бат, -а, -о 1. а. који има зубе; који има велике зубе (о човеку, животињи). — Псето своје, зубатога режоњу, о ланац он веже гвоздени. Цес. Д. б. в. зупчаст. — Они су иза својих тврдих кула и зубатих зидина стољећима одолијевали хордама. Бат. 2. а. који је оштар на језику, заједљив, пакостан. — Хе, али им он није дао ни опепелити, зубат беше, па одмах за очи. Ранк. Те мирне али зубате ријечи покуњише Тому, али придигоше Марка. Коз. Ј. б. хладан, оштар, праћен мразом. — Зубато сунце улудо плаши вјетрину и студен. Јел. Напољу их дочека хладна тама пуна зубатог вјетра. Лал.