ѝзбити
избити
Лема
избити
Извор
том 2, стр. 356, редослед 23
- 1.а.
(трп. прид. избѝјен -ѐна, -ѐно и и̏збӣт) сврш. прел. ударцем, снажним покретом одстранити, учинити да што испадне из чега, да што искочи ван, напоље.
— Други ми ударцем изби нож из руке.
Из камена можеш избити само искру.
Из Ибрахим-паше је тешко избити добру реч или људски осећај.
- 1.б.
ударцем извести звук, одбити.
— Часовник невидљив негде изби мирно.
Градске уморне уре ненадано избише три након поноћи.
- 1.в.
ударцима задати бол, истући, измлатити.
— У таквом једном нападу дочепао је сестру ... а затим избио душмански.
Избит од глади мрцварим папир.
- 2.
фиг. радом постићи, заслужити, извући корист; створити нешто.
— Да ћаћа штогод на надницу не избије, од глади бисмо умрли.
Нисмо ми антимилитаристе рат измислили да из тога избијемо некакве новеле и политичке пароле!
- 3.а.
непрел. пробити се ван, напоље, нагло се појавити (о биљци, ватри, води и сл.).
— Само по ораницама избило трње.
Ватра у кући је већ била избила напоље.
Одаднише једдно затворено буре, а из њега изби супаран воњ.
Живи тако туга сакрита у шутњи, а некада бучно избије у љутњи.
- 3.б.
исклизнути, испасти ван, напоље, показати се.
— Прам ... је избио испод плетенице.
Земља је већ избила испод ... угаженог снијеrа.
- 4.а.
непрел. изићи откуда на какав простор, видно место.
— Избивши на цесту, старица рече ...
Око подне смо избили на планински гребен.
- 4.б.
настати, показати се.
— Жесток сукоб између двеју породица избио је из ситних повода. Глиг. Тешкоће обично избију код погодбе о наплати за рад.
Али избио је рат.
Фразе
~ из главе а) заборавити; б) (коме што) уразумити (кога); ~ из седла в. уз избацити (изр.); ~ на јаву (на површину, на среду, на видело) изићи на јавност, прочути се, показати се ~ на нос пресести; ~ пару заслужити новаца; клин клином ~ вратити истом мером; ~ млеко, ма сло, јаја измутити, избућкати.
Изворни текст (OCR)
ѝзбити, и̏збије̄м (трп. прид. избѝјен, -ѐна, -ѐно и и̏збӣт) сврш. 1. прел. а. ударцем, снажним покретом одстранити, учинити да што испадне из чега, да што искочи ван, напоље. — Други ми ударцем изби нож из руке. Лал. Из камена можеш избити само искру. Пав. фиг. Из Ибрахим-паше је тешко избити добру реч или људски осећај. Андр. И. б. ударцем извести звук, одбити. — Часовник невидљив негде изби мирно. Дуч. Градске уморне уре ненадано избише три након поноћи. Тад. в. ударцима задати бол, истући, измлатити. — У таквом једном нападу дочепао је сестру ... а затим избио душмански. Сек. фиг. Избит од глади мрцварим папир. Кам. 2. фиг. радом постићи, заслужити, извући корист; створити нешто. — Да ћаћа штогод на надницу не избије, од глади бисмо умрли. Шимун. Нисмо ми антимилитаристе рат измислили да из тога избијемо некакве новеле и политичке пароле! Крл. 3. непрел. а. пробити се ван, напоље, нагло се појавити (о биљци, ватри, води и сл.). — Само по ораницама избило трње. Шимун. Ватра у кући је већ била избила напоље. Моск. Одаднише једдно затворено буре, а из њега изби супаран воњ. Гор. фиг. Живи тако туга сакрита у шутњи, а некада бучно избије у љутњи. Фран. б. исклизнути, испасти ван, напоље, показати се. — Прам ... је избио испод плетенице. Крањч. Стј. Земља је већ избила испод ... угаженог снијеrа. Бен. 4. непрел. а. изићи откуда на какав простор, видно место. — Избивши на цесту, старица рече ... Хорв. Око подне смо избили на планински гребен. Чол. б. настати, показати се. — Жесток сукоб између двеју породица избио је из ситних повода. Глиг. Тешкоће обично избију код погодбе о наплати за рад. Пав. Али избио је рат. Јак.