Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

измѐтнути

граматичка ознака није издвојенатом 2, стр. 407

измѐтнути

изметнути QA: medium

Лема

изметнути

Варијанте

ѝзметнути

Извор

том 2, стр. 407, редослед 14

  1. 2.

    (аор. измѐтнух, измѐтох и ѝзметох 2. и

    аор. — аорист
  2. 3.

    и̏зметнӯ, измѐте, ѝзмете и и̏змете) сврш.

  3. 1.

    избацити ван, напоље, даље од себе.

    — Сјајно копље из руке 1атрокло изметне први.
    М-И
  4. 2.

    ставити на одређено место да се види, изложити.

    — Медењари ... под шаторима изметнули на огледе медењаке.
    Торд.
    Њима није ништа слађе но честита и бољег од себе човека ... јавно напасти, изметнути га руглу светине.
    Маш.
  5. 3.

    одбацити, оставити на забаченом месту, изложити некога негде не водећи даље бригу о њему.

    — Да се није дијете изгубило, или га немајка изметнула.
    Торд.
    Рим је основан од Ромула и Рема ... које је краљ Амулије, одмах чим су се родили, изметнути дао. М 1337.
  6. 4.

    испалити, окинути, пукнути из пушке.

    — Покајах се што изметнух пушку.
    Коч.
  7. 5.

    пре времена ослободити се детета, побацити. Бак. Реч.

Пододреднице

~ се

1. а. искварити се у својој природи, изгубивши добра својства својих предака или своје врсте. — Откуд се изметну кад му нико није онакав у целој породици. Вес. б. претворити се у нешто супротно или неповољно, изгубивши првобитни изглед или карактер. — И тако се њихова веза изметнула у брачни чвор. Божић. И књижевност може у извесном тренутку да се изметне, да удари рђавим правцем. Поп. Б. 2. (на кога) бацити се на кога, бити му сличан. — Ако се на оца не изметнеш, ти ћеш имати памети. Ћос. Д. Имали су се на кога изметнути. Јакш. Ђ

искварити се у својој природи, изгубивши добра својства својих предака или своје врсте.претворити се у нешто супротно или неповољно, изгубивши првобитни изглед или карактер.(на кога) бацити се на кога, бити му сличан.
Изворни текст (OCR)
измѐтнути и ѝзметнути, ѝзметне̄м (аор. измѐтнух, измѐтох и ѝзметох, 2. и 3. л. и̏зметнӯ, измѐте, ѝзмете и и̏змете) сврш. 1. избацити ван, напоље, даље од себе. — Сјајно копље из руке 1атрокло изметне први. М-И. 2. ставити на одређено место да се види, изложити. — Медењари ... под шаторима изметнули на огледе медењаке. Торд. фиг. Њима није ништа слађе но честита и бољег од себе човека ... јавно напасти, изметнути га руглу светине. Маш. 3. одбацити, оставити на забаченом месту, изложити некога негде не водећи даље бригу о њему. — Да се није дијете изгубило, или га немајка изметнула. Торд. Рим је основан од Ромула и Рема ... које је краљ Амулије, одмах чим су се родили, изметнути дао. М 1337. 4. испалити, окинути, пукнути из пушке. — Покајах се што изметнух пушку. Коч. 5. пре времена ослободити се детета, побацити. Бак. Реч.