и̏ме
име
Лема
име
Извор
том 2, стр. 444, редослед 16
- 1.
(мн. -ѐна, ген. -е́на̄) а лични назив човеков, који се даје одмах по рођењу и који заједно с презименом служи као лична ознака.
— Сваки је ... изговарао своје име и презиме.
б. такав назив заједно с презименом или само презиме: породично ~, уписивати имена. в. потпис.
— Има се саставити спис који ћемо ми сви својим именом поткријепити.
- 2.а.
фиr. глас (добар или лош), репутација лична или породична.
— Била је погријешила, била је име своrа мужа окаљала.
И још сад га сина спомињу са рђава имена.
- 2.б.
углед, слава: стећи име, створити име.
— Ђура Јакшић оставио је за собом име ... можда и највећег чистог лирика српског.
- 2.в.
чувена, позната личност: постати ~, велика имена.
- 3.а.
посебан назив животиње, каквог географског и др. објекта и сл.; натпис, наслов каквог.текста, слике и др.; имена улица, установа, планина.
— Размишљао је ... каково ће име надјенути телчићу.
У имену књиге не стоји кад се почела писати.
- 3.б.
лични придевак, надимак.
— Ниједне јетрве није оставила да јој не издене име.
- 3.в.
ужи назив за опште појмове из неке шире категорије: имена месеци, имена особина, имена оруђа, алатки, имена биљака.
- 3.г.
реч којом се што назива, назив узпште.
— Мајка је слатко име.
Име панађур је примљено од Грка.
- 4.
грам. именица; било која реч која се деклинира, мења по падежима.
— Не знаду склањати имена.
Фразе
бити нешто само именом, по имену бити нешто само по изгледу, само формално. — Они су хоџе само именом оно што кажу да јесу. О-А; именом који се зове, коме је име. — едног јединог сина, именом Николу, имаше. М 18б7; избити (излемати, измлатити, изу дарати, испребијати, пребити и сл.) на мртво ~, на пасје ~ избити јако, жестоко; крсно ~ етн. в. слава. — На Митровдан славио је своје крсно име. Петр. В.; на ~ чеrа 1) на рачун чега. — Мађарска је на име репарација била дужна исплатити ... деведесет милиона долара. Марј. Ј.; 2) за што. — Калуђери ... су на име ... манастира напросили себи новаца. Вук; на ~ кога за кога; на нечије ~ (радити) под нечијом фирмом а за себе, за свој рачун; не знати крсно ~, крсна имена чему не моћи се снаћи, не разумети нешто. — Дође ми понешто па му не знам крсна имена. Дом.; у ~ некоrа место некога. — Тко вас је овластио да говорите у њихово име? Козарч.; у ~ закона законска формула којом орган власти позива некога да поступи по његову наређењу. — Вакмајстор скиде пушку и каже: »У име закона, одмах да си ишао!« Шуб.; у то ~ за то, због тога. — Дај онда у то име по једну чашу пива! Дом.; за ~ бога, за ~ света узвик при чуђењу, вајкању, грдњи.
Изворни текст (OCR)
и̏ме, -ена с (мн. -ѐна, ген. -е́на̄) 1. а. лични назив човеков, који се даје одмах по рођењу и који заједно с презименом служи као лична ознака. — Сваки је ... изговарао своје име и презиме. Јак. б. такав назив заједно с презименом или само презиме: породично ~, уписивати имена. в. потпис. — Има се саставити спис који ћемо ми сви својим именом поткријепити. Ков. А. 2. фиr. а. глас (добар или лош), репутација лична или породична. — Била је погријешила, била је име своrа мужа окаљала. Шен. И још сад га сина спомињу са рђава имена. Чипл. б. углед, слава: стећи име, створити име. — Ђура Јакшић оставио је за собом име ... можда и највећег чистог лирика српског. Скерл. в. чувена, позната личност: постати ~, велика имена. 3. а. посебан назив животиње, каквог географског и др. објекта и сл.; натпис, наслов каквог.текста, слике и др.; имена улица, установа, планина. — Размишљао је ... каково ће име надјенути телчићу. Гор. У имену књиге не стоји кад се почела писати. Вук. б. лични придевак, надимак. — Ниједне јетрве није оставила да јој не издене име. Лаз. Л. в. ужи назив за опште појмове из неке шире категорије: имена месеци, имена особина, имена оруђа, алатки, имена биљака. Г. реч којом се што назива, назив узпште. — Мајка је слатко име. Павл. Име панађур је примљено од Грка. Лапч. 4. грам. именица; било која реч која се деклинира, мења по падежима. — Не знаду склањати имена. Вук.