ка̏мо
камо
Лема
камо
Извор
том 2, стр. 642, редослед 17
- 1.а.
унотребљава се кад се пита за правац.
— Ф, камо, камо сад да бјежим?
Ко куца о оклоп мојих мисли? ...Ко ме зове? Камо?
- 1.б.
за оно чега нема, а жели се да буде.
— Феруз паша каду пита: Камо кључи од тамнице?
Камо зец мој, ви разбојници и пустахије?
- 1.в.
за сврху чему.
— Камо ће заклетве наше и уговори нам сада?
- 2.
изриче жалост што чега нема.
— Камо, брате, миле твоје пјесме, свакој души утјеха и нада!
Па што си тако? ... Кам они једри образи? кам снага твоја?
- 3.
изван питања изриче уопште правац, простор.
— Али сад се не има камо.
Није знао камо би са собом од весеља.
- 4.а.
(у вез с речју »да«) изриче јаку жељу (која се може испунити): е, само.
— Биће кише.
— Камо да хоће!
- 4.б.
истиче жаљење што се није догодило оно што бисмо желели да се догоди: боље би било.
— Ама, што се исели од тебе капетан Марјан? запиташе га.
— Море, кам да ми није ни долазио! вели rазда Мијалко.
Већ сам био метнуо ногу на степеник солунске железнице
— и камо да сам се попео, куд би ми данас био крај!
- 5.
односи се на реч која изриче правац.
— Одлази онамо камо га из оног дућана упутише.
Становао сам У дворцУ ... камо туга приступа нема. КСфеш.
Фразе
камо год било камо; ~ се? где си? ~ (моје, лепе, пусте) среће било би добро. — Камо моје среће да лудујеш з мном! Змај. Камо среће да ропство зимско није у њима разарало љубав. Рад. А.; нема Се
Изворни текст (OCR)
ка̏мо прил. 1. унотребљава се кад се пита а. за правац. — Ф, камо, камо сад да бјежим? Гор. Ко куца о оклоп мојих мисли? ...Ко ме зове? Камо? Мас. б. за оно чега нема, а жели се да буде. — Феруз паша каду пита: Камо кључи од тамнице? Змај. Камо зец мој, ви разбојници и пустахије? Вел. в. за сврху чему. — Камо ће заклетве наше и уговори нам сада? М-И. 2. изриче жалост што чега нема. — Камо, брате, миле твоје пјесме, свакој души утјеха и нада! Ботић. Па што си тако? ... Кам они једри образи? кам снага твоја? Вес. 3. изван питања изриче уопште правац, простор. — Али сад се не има камо. Јурк. Није знао камо би са собом од весеља. Креш. 4. (у вез с речју »да«) а. изриче јаку жељу (која се може испунити): е, само. — Биће кише. — Камо да хоће! Вес. б. истиче жаљење што се није догодило оно што бисмо желели да се догоди: боље би било. — Ама, што се исели од тебе капетан Марјан? запиташе га. — Море, кам да ми није ни долазио! вели rазда Мијалко. Срем. Већ сам био метнуо ногу на степеник солунске железнице — и камо да сам се попео, куд би ми данас био крај! Нуш. 5. односи се на реч која изриче правац. — Одлази онамо камо га из оног дућана упутише. Срем. Становао сам У дворцУ ... камо туга приступа нема. КСфеш.