Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

кло̀нуо

граматичка ознака није издвојенатом 2, стр. 741

кло̀нуо

клонуо

Стална адреса

Лема

клонуо

Извор

том 2, стр. 741, редослед 3

  1. 1.

    прид. од клонути

    прид. — придев
  2. 2.

    погнут, сагнут, накривљен.

    — Дошао на гариште ... бришући блиједо лице и дуrачки, клонули нос.
    Ков. А.
    Лута од поља до поља кроз клонуло класје.
    Мас.
  3. 3.а.

    који је изгубио снагу, немоћан, који је сустао, малаксао, изнурен, потиштен, утучен.

    — Његова писма из тога доба одају клонула човјека.
    Скерл.
  4. 3.б.

    који је постао слабији по снази, по интензитету, ослабљен.

    — Сунце ... сија клонулим жаром ко̑ студеним златом.
    Јакш. М.
    Клонули дух војске није тога допуштао.
    Крањч. Стј
Изворни текст (OCR)
кло̀нуо, -ла, -ло 1. р. прид. од клонути. 2. погнут, сагнут, накривљен. — Дошао на гариште ... бришући блиједо лице и дуrачки, клонули нос. Ков. А. Лута од поља до поља кроз клонуло класје. Мас. 3. а. који је изгубио снагу, немоћан, који је сустао, малаксао, изнурен, потиштен, утучен. — Његова писма из тога доба одају клонула човјека. Скерл. б. који је постао слабији по снази, по интензитету, ослабљен. — Сунце ... сија клонулим жаром ко̑ студеним златом. Јакш. М. Клонули дух војске није тога допуштао. Крањч. Стј.