ко̀сити

но, ~ жито. 2. фиг. свом снагом пухати, дувати носећи, бришући све испред себе (о ветру). — На пољу мећава коси. Радул. 3. фиг. прелазити обухватајући површину чега попут косе. — Сунце из дубине свитања засјењује очи, док његови линијски рефлектори косе околину Гран Саса који се сада једва види. Ђон. 4. фиr. масовно убијати; уништавати (о убојном оружју и смрти). — Смрт је косила стотине сушичавих радничких жена. Козарч. Митраљези ... косе нас с ногу. Вуј

1. а. ударати један о другога при ходу, пролазу, сударати се, додиривати се, _ дотицати се. — У његовој се близини чује тихо пуцкарање, као да се челичне игле косе једна о другу. Вукић. Ход његов био је толико прав да су му се ципеле косиле. Вучо. б. ударати копитом једне од предњих ногу у чланак изнад копита друге предње ноге (о коњу). — А што пишеш да ти се коњ коси, заливај му рану свињским ... салом. Моск. 2. укрштавати се у лету. — У висинама косе се и размотавају орлови. Ђон. 3. крзати се (о сукну). Вук Рј. 4. фиг. долазити у сукоб, сукобљавати се. — Он никад и ни у једном случају није учинио ита што би се косило са најосетљивије схваћеним народним интересима. Бел. Ви се својим владањем косите са школским одредбама. Гор. 5. (на кога) упућивати коме прекоре, замерке, осецати се на кога, гледати (кога) попреко. — Љубо моја ... не љути се, не коси се на ме! НП Вук. Шутио је и гризао се у себи слушајући како су се сада сви почели на њ косити. О-А. 6. уз. повр. кошкати се, тући се, клати се. — Нађе два бравца, а они се једнако косе. Н. прип. Вук. Знаду се пчеле и косити, јер често се заметне кавга. Марет