кљу̀вати
кљувати
Лема
кљувати
Извор
том 2, стр. 745, редослед 32
- 1.
ударати и чупати кљуном.
— Биће... убијен и бачен ... да га птице кљују.
Дошо̑ је да мучи, да ми кости точи, очи кљује.
- 2.
в. кљуцати (2).
— Детлићи, припијени уз букова стабла, неуморно кљӯјУ.
Крв, истиснута запремином пуног стомака, кљује му у слепоочницама.
У његовој глави кљују здвојне мисли.
- 3.
точити, бушити (о црву).
— Грижња савјести кљује попут неуморнога црва у дубу. Ков..
- 4.
фиr. Ова страшна сумња ... кљувала је по његову срцу, по његову мозгу. Кор.
Изворни текст (OCR)
кљу̀вати, кљу̏је̄м несврш. 1. ударати и чупати кљуном. — Биће... убијен и бачен ... да га птице кљују. Глиш. Дошо̑ је да мучи, да ми кости точи, очи кљује. Матош. 2. в. кљуцати (2). — Детлићи, припијени уз букова стабла, неуморно кљӯјУ. Ољ. фиг. Крв, истиснута запремином пуног стомака, кљује му у слепоочницама. Поп. Ј. У његовој глави кљују здвојне мисли. Леск. Ј. 3. точити, бушити (о црву). — Грижња савјести кљује попут неуморнога црва у дубу. Ков.. 4. фиr. Ова страшна сумња ... кљувала је по његову срцу, по његову мозгу. Кор.