Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

ме̏кшӣ

граматичка ознака није издвојенатом 3, стр. 331

ме̏кшӣ

мекши QA: medium

Лема

мекши

Извор

том 3, стр. 331, редослед 25

  1. 1.а.

    -е̄) а. који се лако угиба под притиском, који се лако стеже, пресавија и сл.; који угодно, благо делује на чуло, осетило додира: ~ душек, меке рукавице, ~ крушка, ~ хлеб, крух.

    сл. — слично
    — Унутра постеља угодна и мека. Ант.
  2. 2.б.

    Оћутјех на челу меку руку жене. Гор. који се лако обрађује, реже, уобличава, у који се лако продире, који не пружа велики отпор сечивима, оруђима и др.: ~ метал, ~ дрво, ~ земља.

    др. — друго
  3. 2.

    који има слабију концентрацију надражујућих састојака: ~ дуван, ~ ракија.

  4. 3.а.

    који не дражи чула, осетила (виоа, слуха), који угодно делује, благ, пријатан: ~ звук, меки тонови слике.

    — Касније су боје Лесковарове постале нешто мекше.
    Марј. М.
    Своју свјетлост меку кандило баца.
    Шант.
  5. 3.б.

    који је умерене температуре, олаг.

    — Било је вече, меко, јесенско.
    Сиј.
    И смијешим се у меки сутон. Ц ес.
  6. 3.в.

    лак, гибак, грациозан.

    — У мачке је тело чило, нога мека.
    Змај
    Кораци њени били су тиши и мекши од прољетних маuа.
    Ков. В.
  7. 4.а.

    човечан, нежан, осећајан.

    — Била је у њега душа мека и добра.
    Нех.
    Нема под нео̑ом жене мекшег срца.
    Станк.
  8. 4.б.

    пун оозира, питом, попустљив.

    — Онај господин што је батине однио, много мекши постаде. В 1835. Као да нас је хтео да превари, тако је био мек. Ником рђаву реч.
    Станк.
  9. 4.в.

    који изоегава енергичне мере, неодлучан, лабав: ~ старешина.

  10. 5.

    фон. који се артикулише додиром језика и предњег непца или уз издизање језика према предњем непцу, палатални: ~ сугласник

    фон. — фонетски
    самогласник.
    Мат.
  11. 6.

    (у именичкој служои) а. ж ракија са мањим процентом алкохола; исп. мек (2); супр. љута. Вук Рј. б. с оно што је меко, удооно; исп. мек (1а).

    Лијепо је] ... спавати на меку.
Изворни текст (OCR)
ме̏кшӣ, -а̄, -е̄) 1. а. који се лако угиба под притиском, који се лако стеже, пресавија и сл.; који угодно, благо делује на чуло, осетило додира: ~ душек, меке рукавице, ~ крушка, ~ хлеб, крух. — Унутра постеља угодна и мека. Ант. 2. Оћутјех на челу меку руку жене. Гор. б. који се лако обрађује, реже, уобличава, у који се лако продире, који не пружа велики отпор сечивима, оруђима и др.: ~ метал, ~ дрво, ~ земља. 2. који има слабију концентрацију надражујућих састојака: ~ дуван, ~ ракија. 3. а. који не дражи чула, осетила (виоа, слуха), који угодно делује, благ, пријатан: ~ звук, меки тонови слике. — Касније су боје Лесковарове постале нешто мекше. Марј. М. Своју свјетлост меку кандило баца. Шант. б. који је умерене температуре, олаг. — Било је вече, меко, јесенско. Сиј. И смијешим се у меки сутон. Ц ес. Д. в. лак, гибак, грациозан. — У мачке је тело чило, нога мека. Змај. Кораци њени били су тиши и мекши од прољетних маuа. Ков. В. 4. а. човечан, нежан, осећајан. — Била је у њега душа мека и добра. Нех. Нема под нео̑ом жене мекшег срца. Станк. б. пун оозира, питом, попустљив. — Онај господин што је батине однио, много мекши постаде. В 1835. Као да нас је хтео да превари, тако је био мек. Ником рђаву реч. Станк. в. који изоегава енергичне мере, неодлучан, лабав: ~ старешина. 5. фон. који се артикулише додиром језика и предњег непца или уз издизање језика према предњем непцу, палатални: ~ сугласник,