мр́зети

мрзети

Стална адреса

Лема

мрзети

Извор

том 3, стр. 436, редослед 12

1.
ијек. мр́зити и мр́зјети (импф. мр́жа̄х) несврш. 1. (некога, нешто, ређе на некога, на нешто) осећати мржњу према некоме, нечему; не моћи подносити некога или нешто.
ијек. — ијекавскиимпф. — имперфектнесврш. — несвршени глагол
— Од то доба су смртно мрзели оца мога, јер мишљаху да је он ... узрок њиховој беди.
Дом.
Гавоњу је из дна душе мрзио.
Гор.
2.
безл. (са логичким субјектом у акузативу) осећати одвратност према некој радњи, немати воље за нешто.
— Мрзило ме доћи пред њих.
В 1885
Мрзи ме да палим свећу, а мислим да је скоро по̑ ноћи.
Лаз. Л.

Пододреднице

~ се

уз. повр. — Ми се мрзимо, ми се презиремо. Рад. А. фиг. И кад ништа нису говориле ... — руке су им се мрзеле и очи сукобљавале. Андр. И

уз. повр.

Изворни текст (OCR)

мр́зети, -ӣм, ијек. мр́зити и мр́зјети (импф. мр́жа̄х) несврш. 1. (некога, нешто, ређе на некога, на нешто) осећати мржњу према некоме, нечему; не моћи подносити некога или нешто. — Од то доба су смртно мрзели оца мога, јер мишљаху да је он ... узрок њиховој беди. Дом. Гавоњу је  из дна душе мрзио. Гор. 2. безл. (са логичким субјектом у акузативу) осећати одвратност према некој радњи, немати воље за нешто. — Мрзило ме доћи пред њих. В 1885. Мрзи ме да палим свећу, а мислим да је скоро по̑ ноћи. Лаз. Л.