нава́лити

терет. — Шешир мали на око навали. Леск. М.

Навали на огњиште пуно наручје дрва. Цар Е.

Навалит ћете на нас још гору несрећу! Гор. 2. а. снажно напасти; насрнути (на кога). — Немци су ... навалили на наш одред. Поп. Ј. Чланак ... је ружно навалио на младеж. Ђал. б. јурнути, пустити се, ударити куд великом снагом, брзином и сл. — И у дивљем бијесV, да му жртве тако испред ока умакну, навали за њима. Мул. 3. а. изнети, понудити, пружити чега у великој количини, обасути кога или што чим: ~ понудама, ~ вином. — Навалићемо травама на ногу, можда ћемо јој вратити живот. Лоп. б. појавити се у великом броју тражећи што, интересујући се за што; почети посећивати у великом броју: ~ на робу, навалиле муштерије, странке, знанице. — На њу јесу просци навалили. НПХ. в. појавити се, наметнути се у великој количини. — Посао грдни навалио. Михољ.

Навали жестоко на брата доказујући му да то друкчије није могло бити. Крањч. Стј. Што ми та смрт понекад навали да смета. Сек. б. почети упорно наговарати, наводити на што. — Зар нећете свршити ... — навали Зорка. Кум. Навали на нас да останемо код њега. Чол. в. показати јаку жељу за што, почети упорно тежити за чим. — Онамо је моје врло навалило јуначко срце. М-И. г. упустити се у што, прихватити се чега одлучно, интензивно, журно и сл.; прегнути, прионути: ~ на посао, ~ на јело. — Навале шгтампати црквене књиге. Јаг. Овде навалили, па раде ли раде против њега. Андр. И.

У собу навали висок младић. Шен. б. наступити великом силином, у великој маси, интензивно, нахрупити: навалила бура, киша, навалиле тешкоће. — Из шумице навалио миомирис. Ков. А. Однекуда навалила крупна купусна гусеница. Рад. Д. в. почети бујно, живо тећи, лити се, струјати. — Сузе навалиле на очи. Мул. Крв ... му је била навалила у главу. Андр. И. г. снажно обузети кога, овладати ким. — Осећаји навале ко̏ плима!