нале́ћи

излећи се у великом броју; фиг. размножити се. — Само ће рађати дјецу да се из њихова села належе свијет по свој Славонији. Тур. налѐћи и на̀лећи!, на̀леже̄м и на̀легне̄м сврш.; исп. налегнути 1. а. нагнути се поврх кога или чега, притиснути собом, навалити се. — Отац се сав искривио, налегао на плуr. Кол. Дебељко налегао на моја леђа и запео из све снаге. Јак. б. потпуно се предати нечему, прегнути. — Старац би ... поново налегао на посао. Бар. 2. пружити се, прострети се преко нечега. — Дебела сјена крупна дубља налегла на цесту. Павл. 3. а. навалити, нагомилати се. — Расула се рогата марва, па или налегла око бунара ... или се чеше ... о какву воћку. Ад. б. јурнути, полетети куд; стићи у великом броју, нагрнети, нахрупити. — Грађани су за њима налегли у потјеру. В 18s5. Свијет налегао у чекаоницу. Новак. 4. тачно се поклопити с нечим, углавити се; приљубити се: врата су налегла

1. в. налѐћи. — Седајући ... належе се целим телом на округли сто. Каш. Исмет се належе на пакет и обгрли га. Куш. фиr. Све се то на Филипа налегло као смрдљива мокра плахта. Крл. 2. одморити се лежећи, прилегнути. — Отишпао да се у оној соби мало — штоно веле — налегне. Јурк. на̏лећи", на̀лсгне̄м, ијск. на̀љећи, сврш. в. наићи. — Кроз гајеве ... наљегосмо на Истрево. Павл. У ходу наљегоше на чељаде, распружено посред улице. Ћип