Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

на̑мена и на̏мена

жтом 3, стр. 567

на̑мена и на̏мена

намена и намена, намјена и намјена QA: medium

Стална адреса

Лема

намена и намена

Варијанте

намјена и намјена, на̑мјена и на̏мјена

Извор

том 3, стр. 567, редослед 25

  1. —

    сврха за коју је што начињено, засновано и сл., циљ коме нешто треба да послужи, разлог постојања нечега.

    сл. — слично
    — У овој књизи, ради њене намјене широкој публици, не може бити великог научног аnарата.
    Водн.
    Реч је о томе да ли Матица српск може одговорити својој намени. Петр. В. наме́нити, на̀ме̄нӣм, ијек. намијѐнити, сврш. 1. а. припремити за нешто, назначити употребу нечега, одредити чему треба да служи.
    — Преселио се у зграду која је била намењена за конзулат.
    Андр. И.
    б. управити према некоме, упутити некоме.
    — Швигар пуче преко волова и не погоди коме је намењен био.
    Ад.
    Сви разговори и све шале, све је њој било намијењено.
    Берт.
  2. 2.

    а. оставити да се преда некоме као поклон, означити коме да се да̂.

    — Кому ли ће ... у опоруци намијенити оно силно своје благо?
    Ков. А.
    Марта узимаше парче; по парче и, наменивши коме ће, даваше Дражи да прикаже.
    Вес.
    б. одредити некоме у део, досудити.
    — Пјевамо само зато да не мислимо како нам је горку судбину небо намијенило.
    Вил.
    3. одабрати за какву улогу у будућности, унапред одредити.
    — Изабрао сам и намијенио тебе за мог насљедника.
    Нен. Љ.
Изворни текст (OCR)
на̑мена и на̏мена, ијек. на̑мјена и на̏мјена, ж сврха за коју је што начињено, засновано и сл., циљ коме нешто треба да послужи, разлог постојања нечега. — У овој књизи, ради њене намјене широкој публици, не може бити великог научног аnарата. Водн. Реч је о томе да ли Матица српск може одговорити својој намени. Петр. В. наме́нити, на̀ме̄нӣм, ијек. намијѐнити, сврш. 1. а. припремити за нешто, назначити употребу нечега, одредити чему треба да служи. — Преселио се у зграду која је била намењена за конзулат. Андр. И. б. управити према некоме, упутити некоме. — Швигар пуче преко волова и не погоди коме је намењен био. Ад. Сви разговори и све шале, све је њој било намијењено. Берт. 2. а. оставити да се преда некоме као поклон, означити коме да се да̂. — Кому ли ће ... у опоруци намијенити оно силно своје благо? Ков. А. Марта узимаше парче; по парче и, наменивши коме ће, даваше Дражи да прикаже. Вес. б. одредити некоме у део, досудити. — Пјевамо само зато да не мислимо како нам је горку судбину небо намијенило. Вил. 3. одабрати за какву улогу у будућности, унапред одредити. — Изабрао сам и намијенио тебе за мог насљедника. Нен. Љ.