наобла́чити

наоблачити

Лема

наоблачити

Извор

том 3, стр. 578, редослед 21

а.
фиг а. с негодовањем, гневно управити (очи, поглед); намрштити, намргодити.
с — средњи род
— Он на баба очи наоблачи, погледа га мрко попријеко.
НП Вук
Стегну обрве и наоблачи чело.
Том.
б.
онерасположсити, растужити.
— Најбоље су очи што нас наоблаче да по томе ведри хоризонт свлаче.
Уј.

Пододреднице

~ се

1. безл. навући се, појавити се у атмосфери (о облацима); превући се облацима (о небу). — Видим да се наоблачило. Облак леп, кишан. Вес. 2. фиг. а. намрштити се, намргодити се. — Кад видје ону црне главу своје жене, лице му се наоблачи. Кум. б. ожалостити се, растужити се. — На лицу ЉЂчбомирову појави се ведрина, осме2. Мора да је нови светлац наде синуо у наоблаченој души његовој. Шапч. 3. фиr. изгубити сјај, замаглити се. — Остало је једно једино, од старости већ наоблачено зрцало. Драж

безл. навући се, појавити се у атмосфери (о облацима); превући се облацима (о небу).фиг. намрштити се, намргодити се.ожалостити се, растужити се.фиr. изгубити сјај, замаглити се.

Изворни текст (OCR)

наобла́чити, нао̀бла̄чӣм сврш. фиг. а. с негодовањем, гневно управити (очи, поглед); намрштити, намргодити. — Он на баба очи наоблачи, погледа га мрко попријеко. НП Вук. Стегну обрве и наоблачи чело. Том. б. онерасположсити, растужити. — Најбоље су очи што нас наоблаче да по томе ведри хоризонт свлаче. Уј.