на́ручје

наручје

Стална адреса

Лема

наручје

Варијанте

на́рӯчје

Извор

том 3, стр. 612, редослед 25

1.
(понекад мн.) 1 (обично с предлозима »у« и »из«) положај у којем је ко кад је обујмљен, обгрљен чијим рукама, кад га ко носи; загрљај; крило: узети дете у ~, истргнути се из чијег наручја.
мн. — множинас — средњи род
— Обујми вилу у своје наручје.
Креш.
Гасне посљедња звијезда у наручју зоре.
Бег.
Намера оних који шире ту клевету јасна је: да завгде козаке са совјетском влашћу, да вас опет гурну у наручја белих.
Моск.
2.
оно што се може носити на руци, нарамак.
— Симка унесе жар и наручје дрва.
Ћос. Д.

Изворни текст (OCR)

на́ручје и на́рӯчје с (понекад мн.) 1. (обично с предлозима »у« и »из«) положај у којем је ко кад је обујмљен, обгрљен чијим рукама, кад га ко носи; загрљај; крило: узети дете у ~, истргнути се из чијег наручја. — Обујми вилу у своје наручје. Креш. фиг. Гасне посљедња звијезда у наручју зоре. Бег. Намера оних који шире ту клевету јасна је: да завгде козаке са совјетском влашћу, да вас опет гурну у наручја белих. Моск. 2. оно што се може носити на руци, нарамак. — Симка унесе жар и наручје дрва. Ћос. Д.