ни̏шчӣ

~ духом в. уз ништ (изр.). но и но̄ (кад је наглашено: но̑) везн. 1. као супротни везник: али а. за означавање супротности, разлике, често испред реченице којом се износи сметња ономе што би се очек вало. — Она прекорачи преко праrа, но ноге јој излетеше, и она паде. Вес. Ако Маргерита жели да ме види, она ваљда зна где ми је кућа, па нека дође; но ја нећV никад закорачити на ту улицу. Цар М. б. за означавање онога што се дешава мимо значења претходног исказа: ипак, па и поред тога. — Свакому је криво, но право је свјема. Вел. То није био лак посао, но ја сам га свладао и извршио. Нен. Љ. в. за прекидање и враћање на оно о чему је раније било говора (понекад као закључак који се супротставља ономе што је пред тим речено). — Но поред свих сукоба ... треба признати ... Нех. ћо на то се више нико не осврће. Нен. Љ. 2. а. испред исказа који значи нешто што долази уместо чега негираног: него, већ. — Не луду), но се смири. Лал. Боље да сам живот клупку змија дала, но да ругло дојим. Јур. б. као поредбени везник, иза компаратива: него, од. — Свак мисли ... да је тај други ... срећнији но он. Каш. И већ одскочи брже но јелен. Вел. О, да сам радије поочим но отац! Богд. Млад је, иако му је осамнаест година више но њој.