одвра́тити
одвратити
Лема
одвратити
Извор
том 4, стр. 26, редослед 12
- 1.
(трп. прид. о̀двра̄ћен) сврш. управити на другу страну, скренути; одвојити, одмаћи.
— Једва сам Успео ... да одвратим разговор од тог његовог Омира.
Јелица одврати поrлед од прозора и замисли се.
- 2.
отклонити, одстранити, одбити.
— Зеус од својега сина одврати смрт.
- 3.а.
учинити да неко од нечега одустане, одговорити кога од неке намере.
— Ваљано момче, као поручено за мене, само да га одвратим од Београда.
- 3.б.
спречити, зауставити.
— Нема споњке ни пуцета златна, кој би мушку руку одвратио.
- 4.а.
поступити на сличан начин, узвратити.
— Увек су готови да нам на љубав одврате љубављу.
- 4.б.
вратити зајам, дуг. Вук Рј.
dialectal - 5.
узвратити, одговорити.
— Школник не одврати ... ни ријечи.
- 6.
(воду) скренути водени ток. Вук Рј.
Пододреднице
1. окренути се. — Он се одврати и хтједе отићи од лијеса. Шов. 2. одвојити се, удаљити се. — Све што га је силило да се од њих мисли одврати ... настојао је ... заборавити. Ж 1955
Изворни текст (OCR)
одвра́тити, о̀двра̄тӣм (трп. прид. о̀двра̄ћен) сврш. 1. управити на другу страну, скренути; одвојити, одмаћи. — Једва сам Успео ... да одвратим разговор од тог његовог Омира. Дом. Јелица одврати поrлед од прозора и замисли се. Ивак. 2. отклонити, одстранити, одбити. — Зеус од својега сина одврати смрт. М-И. 3. а. учинити да неко од нечега одустане, одговорити кога од неке намере. — Ваљано момче, као поручено за мене, само да га одвратим од Београда. Ранк. б. спречити, зауставити. — Нема споњке ни пуцета златна, кој би мушку руку одвратио. НПХ. 4. а. поступити на сличан начин, узвратити. — Увек су готови да нам на љубав одврате љубављу. Цар М. б. покр. вратити зајам, дуг. Вук Рј. 5. узвратити, одговорити. — Школник не одврати ... ни ријечи. Шен. 6. (воду) скренути водени ток. Вук Рј.