Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

одзва́њати

несврштом 4, стр. 34

одзва́њати

одзвањати

Лема

одзвањати

Извор

том 4, стр. 34, редослед 23

  1. —

    и уч. према одзвонити. о̀дзвати (се), -зо̀ве̄м (се) сврш. одазвати (се).

    уч. — учестали глагол
    — Богови ме одзваше са света. Јакш. Ђ. На поласку му домаћин ... понови позив ... а он му смјешећи се одзове: »^ли ћу понијети обје власуље!« Јурк. Ти ме вичеш, а ја нећу да се одзовем. Ком. Једно магаре ... се распевало, однекуда друго се одзове.
    Ћип.
Изворни текст (OCR)
одзва́њати, о̀дзва̄ња̄м несврш. и уч. према одзвонити. о̀дзвати (се), -зо̀ве̄м (се) сврш. одазвати (се). — Богови ме одзваше са света. Јакш. Ђ. На поласку му домаћин ... понови позив ... а он му смјешећи се одзове: »^ли ћу понијети обје власуље!« Јурк. Ти ме вичеш, а ја нећу да се одзовем. Ком. Једно магаре ... се распевало, однекуда друго се одзове. Ћип.