о̀дликовати

одликовати

Лема

одликовати

Извор

том 4, стр. 41, редослед 7

1.
и несврш да(ва)ти, доделити, додељивати коме одликовање, орден.
— Са највећим уживањем ... прича ... како ће бити одликован орденом са мачевима.
Вас.
2.
указ(ив)ати коме посебну пажњу, поштовање; ода(ва)ти признање.
— Она ме од свију највише одликоваше, са мном се ... радо забављала.
Шапч.
Њихову дјецу одликовао је високим почастима.
Креш.
3.
издвојити, издвајати, истаћи, истицати; карактерисати.
— Највише га одликоваше од друге дјеце његова тврда воља.
Мат.
Надимак ... је одликовао господина Мартина.
Креш.

Пододреднице

~ се

а. истаћи се, истицати се, издвојити се, издвајати се неком особином; разликоватш се. — Ја сам се одликовао присебношћу. Вас. У њему је све оно чим се њихово село одликује од свих других мјеста. Тур. б. постићи одличан успех у учењу. — Био је уредан ђак и успео чак да се одликује. Јов. С

истаћи се, истицати се, издвојити се, издвајати се неком особином; разликоватш се.постићи одличан успех у учењу.

Изворни текст (OCR)

о̀дликовати, -кује̄м сврш. и несврш. 1. да(ва)ти, доделити, додељивати коме одликовање, орден. — Са највећим уживањем ... прича ... како ће бити одликован орденом са мачевима. Вас. 2. указ(ив)ати коме посебну пажњу, поштовање; ода(ва)ти признање. — Она ме од свију највише одликоваше, са мном се ... радо забављала. Шапч. Њихову дјецу одликовао је високим почастима. Креш. 3. издвојити, издвајати, истаћи, истицати; карактерисати. — Највише га одликоваше од друге дјеце његова тврда воља. Мат. Надимак ... је одликовао господина Мартина. Креш.