о̀пучити
опучити
Лема
опучити
Извор
том 4, стр. 175, редослед 10
- 1.а.
почети, стати, навалити.
— Притисне псића ... и опучи га клати.
Скиде капу, па опучи корачати.
- 1.б.
упутити се, појурити, потрчати.
— Поскокљиво опучи камењаром, па завије грабиковим п:тељком.
- 1.в.
потерати, погнати.
— Па за четом коња опучио, коња трче, а из грла виче.
- 2.
отпучити, откопчати, одрешити.
dialectal— Опучи ми пуца под гроцем.
- 3.а.
учинити да нешто добије пукотину, да се раскине, распукне: ~ прстен, ~ карику.
dialectal— Не узмогнем ли га звоно донијети, а ја ћу га опучити да не звучи ни нама ни њима.
- 3.б.
изазвати килу, раздирање трбушних мишѝћа; исп. опучити се (3б): ~ коња.
- 4.
цикнути, пукнути, појавити се (о зори).
folk— А кад зора опучила јасна, коњаници коње појахали.
Пододреднице
1. одвалити се, отиснути се, сурвати се. — Опучила се земља, па га затрпала. Рад. Д. 2. покр. отпучити се, откопчати се, одрешити се. — Кошуљица се опучила. БК 1906. 3. покр. а. пући, распукнути се; провалити се. — То су мале биједне поткровнице са опученим зидовима и расквашеним ћерпичима. Кик. Опучи се хартија и у крило му паде ... дар. Шапч. б. добити килу, искилавити (се); фиг. сатрти се од умора. — Далеко је ... Има човјек да се опучи до оних вражјих крша. Лал
Изворни текст (OCR)
о̀пучити, -ӣм сврш. 1. а. почети, стати, навалити. — Притисне псића ... и опучи га клати. Матош. Скиде капу, па опучи корачати. Вес. б. упутити се, појурити, потрчати. — Поскокљиво опучи камењаром, па завије грабиковим п:тељком. Божић. в. потерати, погнати. — Па за четом коња опучио, коња трче, а из грла виче. НП Вук. 2. покр. отпучити, откопчати, одрешити. — Опучи ми пуца под гроцем. НП Вук. 3. покр. а. учинити да нешто добије пукотину, да се раскине, распукне: ~ прстен, ~ карику. — Не узмогнем ли га звоно донијети, а ја ћу га опучити да не звучи ни нама ни њима. Љуб. б. изазвати килу, раздирање трбушних мишѝћа; исп. опучити се (3б): ~ коња. 4. нар. цикнути, пукнути, појавити се (о зори). — А кад зора опучила јасна, коњаници коње појахали. Март.