о̀тац
отац QA: medium
Лема
отац
Извор
том 4, стр. 235, редослед 5
- 1.а.
(вок. о̏че; мн. о̀ци, ота́ца̄, дат. о̀цима, ак. о̀це
— поред о̀чеви, о̀че̄ва̄ итд., покр. о̀цеви) мушки родитељ, мушкарац према својој деци.
— Отац сину не би могао давати бољих поука ... него што је чинио Копитар
— Вуку Караџићу.
Нека оци својој дјеци приповиједају.
- 1.б.
фиг. творац чега, човек према своме делу.
— Све нестаде што вам дати справља
— у траљама отац вас песме оставља.
- 2.
мн. предак, праотац.
— Би погребен код отаца својих у граду Давидову.
Виша су дела мојих оцева, неr да ј уз гусле унуче пева.
- 3.
свештено, духовно лице (свештеник, калуђер, фратар), најчешће уз име (у директном обраћању и без имена, обично уз назив чина): оче прото
игумане и сл. —У Млецима другује с неким оцем Iаскалом. Матош. Желим добро јутро, часни оче. Буд. Оче прото! ... Молимо те! Андр. И.
- 4.
фиг. зачетник, покретач, оснивач.
Ту је он ... постао оцем модерне, експерименталне школе. Баз. Вазда си био отац добрих вести. Панд.
- 5.
онај који замењује оца, који помаже сиромашне.
Нека фонд ... буде и отац и мајка сиротој и напуштеној деци, нека их прихвати и на пут изводи. Ком. Јеси, брате, милостан сироти, јеси худом и невољном отац. Ботић.
- 6.
у обраћању старијем мушкарцу.
Ја ћу ти, оче, кућу показати ... јер је наблизу дому ... мојега оца. М-И.
- 7.
(Оцеви, Очеви) цркв. православни празник посвећен оцу (последња недеља пред Божић).
Долазио је ... сваке Нове године и Сцева.
Фразе
Бог отац (вишњи, небески ~) цркв. Бог као прво лице Светог тројства; гра дски (општински) оци градски већници, општински одборници; духовни ~ 1) свештеник; 2) онај који кога васпитава, нарочито верски, васпитач; 3) творац и проповедник неке идеологије или филозофије; и отац и мајка нар. нешто најмилије и од највеће користи. — Сабља му је и отац и мајка. НП Вук; какав ~, така в син син је онакав како га је отац васпитао, тј. како је видео од оца; народни оци, оци домовине, отаџбине, републике посланици народне скутштине, народни заступници, представници, посланици; од зла оца а од горе мајке без икаквог васпитања; ~ обитељи, породице онај који има своју обитељ, породицу на бризи, кућни старешина, домаћин; оца ти (твоrа), оца му (његовога) у псовци; предавати (чVвати) од (с) оца на сина предавати (чувати) као трајно, неотуђиво породично наследство; свети ~ (папа, патријарх) у титули поглавара католичке или православне хришћанске цркве (папе, патријарха); црквени, свети оци хришћански писци у првим вековима хришћанске цркве.
Изворни текст (OCR)
о̀тац, о̀ца м (вок. о̏че; мн. о̀ци, ота́ца̄, дат. о̀цима, ак. о̀це — поред о̀чеви, о̀че̄ва̄ итд., покр. о̀цеви) 1. а. мушки родитељ, мушкарац према својој деци. — Отац сину не би могао давати бољих поука ... него што је чинио Копитар — Вуку Караџићу. Бел. Нека оци својој дјеци приповиједају. Новак. б. фиг. творац чега, човек према своме делу. — Све нестаде што вам дати справља — у траљама отац вас песме оставља. Радич. 2. мн. предак, праотац. — Би погребен код отаца својих у граду Давидову. Дан. Виша су дела мојих оцева, неr да ј уз гусле унуче пева. Јакш. Ђ. 3. свештено, духовно лице (свештеник, калуђер, фратар), најчешће уз име (у директном обраћању и без имена, обично уз назив чина): оче прото,