Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

оћу́тати

сврштом 4, стр. 271

оћу́тати

оћутати

Лема

оћутати

Извор

том 4, стр. 271, редослед 8

  1. 1.а.

    ћутке поднети; прећи ћутке преко чега, не одговорити

    — Петровић шта ће, оћута увреду.
    Матош
    Павле хтеде да викне нешто Сими, али оћута. Ћос.
  2. 1.д.

    Беше и тврдоглава. Никад није хтела оћутати никоме, па да би то био и старији. Вес.

  3. 1.б.

    прећутати, не изрећи.

    — Ви врло често своје мисли оћутите, али вам се види у очима.
    Јанк.
  4. 2.

    поћутати неко време.

    — Кнез га пажљиво погледа, оћута, а затим рече ...
    Ћоп.
Изворни текст (OCR)
оћу́тати, -тӣм сврш. 1. а. ћутке поднети; прећи ћутке преко чега, не одговорити. — Петровић шта ће, оћута увреду. Матош. Павле хтеде да викне нешто Сими, али оћута. Ћос. Д. Беше и тврдоглава. Никад није хтела оћутати никоме, па да би то био и старији. Вес. б. прећутати, не изрећи. — Ви врло често своје мисли оћутите, али вам се види у очима. Јанк. 2. поћутати неко време. — Кнез га пажљиво погледа, оћута, а затим рече ... Ћоп.