Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

оћу́тети

граматичка ознака није издвојенатом 4, стр. 271

оћу́тети

оћутети QA: medium

Лема

оћутети

Извор

том 4, стр. 271, редослед 9

  1. 1.

    -тӣм, ијек. оћу́тјети, (ретко ек оћу́тити) сврш. 1. осетити.

    dialectal
    ијек. — ијекавскипокр. — покрајински
    — У души сам велику промјену оћутио.
    Њег.
    Душа њена није више могла да овдје оћути оно што је осјећала прије.
    Леск. Ј.
    Уто оћутјех да по крви клижем.
    Гор.
  2. 2.

    чути, зачути.

    — Кад је Марко ричи оћутио, уз планину коња окренуо.
    НПХ
    Она је, међутим, и сама оћутила разговор, па пошла горе.
    Мул.

Пододреднице

~ се

1. осетити се. — Да ли се он доиста оћутио слабијим од њега? Ков. А. Тада се дјевојка оћути посве сама. Ћип. 2. зачути се. — Доскора се оћутио топот копита коњских. Мул

осетити се.зачути се.
Изворни текст (OCR)
оћу́тети1, -тӣм, ијек. оћу́тјети, (ретко ек.; покр. оћу́тити) сврш. 1. осетити. — У души сам велику промјену оћутио. Њег. Душа њена није више могла да овдје оћути оно што је осјећала прије. Леск. Ј. Уто оћутјех да по крви клижем. Гор. 2. чути, зачути. — Кад је Марко ричи оћутио, уз планину коња окренуо. НПХ. Она је, међутим, и сама оћутила разговор, па пошла горе. Мул.