Речник српскохрватскога књижевног језика

Одредница

па̀хнути

граматичка ознака није издвојенатом 4, стр. 363

па̀хнути

пахнути

Лема

пахнути

Варијанте

па́хнути

Извор

том 4, стр. 363, редослед 21

  1. 1.

    сврш. према пахати (3).

    — Угодан мирис по љубицама пахну му у лице.
    Леск. Ј.
  2. 2.

    несврш. одавати од себе мирис или смрад, воњати; врло благо струјати.

    несврш. — несвршени глагол
    — lоћас пахне неким гробним хладом.
    Бој.
    Одасвуд пахне и споро лелуја згријано уздушје.
    Божић
    Из спаваонице су пахнули врући запаси ... катранског воња. Ж 1952.
Изворни текст (OCR)
па̀хнути, -не̄м и па́хнути, па̂хне̄м 1. сврш. према пахати (3). — Угодан мирис по љубицама пахну му у лице. Леск. Ј. 2. несврш. одавати од себе мирис или смрад, воњати; врло благо струјати. — lоћас пахне неким гробним хладом. Бој. Одасвуд пахне и споро лелуја згријано уздушје. Божић. Из спаваонице су пахнули врући запаси ... катранског воња. Ж 1952.