Одредница

плѐнилац

граматичка ознака није издвојенатом 4, стр. 462

плѐнилац

пленилац, пленитељ

Лема

пленилац

Варијанте

пленитељ, плѐнитељ

Извор

том 4, стр. 462, редослед 4

  1. 1.

    ијек. пљѐнилац и пљѐнитељ, м 1. пљачкаш, отимач туђе имовине. Р-К Реч.

    ијек. — ијекавски
  2. 2.

    правн. особа која по налогу суда врши пленидбу (2) за дуг и сл. пле́нити, пле̑нӣм, ијек. плијѐнити, несврш.

    правн. — правни, правничкисл. — сличноијек. — ијекавскинесврш. — несвршени глагол
  3. 1.

    отимати, присвајати плен, харати, пљачкати, робити.

    — Много људи не иду у хајдуке да чине зло (тј. да плијене и да убијају), него само да сачувају свој живот. Вук. фиr. На свеучилишту је] ... Хтио играти малога аристократића плијенећи при том немило очеву кесу. Коз. . И векови што све плене, мирно руше тврде стене.
    Митр.
  4. 2.а.

    правн. стављати забрану на имовину по одлуци суда због неизвршених об(а)веза.

    правн. — правни, правнички
    — Дође у Перину кућу егзекуција и плени му најбољег коња.
    Игњ.
    Моја дужност бијаше ... плијенити покретнину код дужника.
    Кос.
  5. 2.б.

    одлуком власти одузимати штампу (листове, часописе) припремљене за продају.

    — Напредна радничка ... шrампа није само забрањивана и плењена ... Пол. 1959.
  6. 3.

    производити на кога снажан утисак, освајати, заносити.

    — Играчица на жици ... баца касабу у занос и плијени све што је мушко.
    Андр. И.
    Вишњић је слушаоце пленио уверљивошћу и жаром.
    Сур.

Фразе

~ поглед, очи јако привлачити чију пажњу, очаравати.
Изворни текст (OCR)
плѐнилац, -иоца и плѐнитељ, ијек. пљѐнилац и пљѐнитељ, м 1. пљачкаш, отимач туђе имовине. Р-К Реч. 2. правн. особа која по налогу суда врши пленидбу (2) за дуг и сл. пле́нити, пле̑нӣм, ијек. плијѐнити, несврш. 1. отимати, присвајати плен, харати, пљачкати, робити. — Много људи не иду у хајдуке да чине зло (тј. да плијене и да убијају), него само да сачувају свој живот. Вук. фиr. На свеучилишту је] ... Хтио играти малога аристократића плијенећи при том немило очеву кесу. Коз. . И векови што све плене, мирно руше тврде стене. Митр. 2. а. правн. стављати забрану на имовину по одлуци суда због неизвршених об(а)веза. — Дође у Перину кућу егзекуција и плени му најбољег коња. Игњ. Моја дужност бијаше ... плијенити покретнину код дужника. Кос. б. одлуком власти одузимати штампу (листове, часописе) припремљене за продају. — Напредна радничка ... шrампа није само забрањивана и плењена ... Пол. 1959. 3. производити на кога снажан утисак, освајати, заносити. — Играчица на жици ... баца касабу у занос и плијени све што је мушко. Андр. И. Вишњић је слушаоце пленио уверљивошћу и жаром. Сур.