по̀верити
поверити
Лема
поверити
Извор
том 4, стр. 501, редослед 1
- а.
ијек. по̀вјерити, сврш а. предати коме што на чување.
— Једна госпа повјерила овцу вуку.
- б.
рећи, саопштити коме што у поверењу.
— Ову тајну поверио је само једном заробљенику који је знао књиговезачки посао.
Покушава да повери своје осећање хартији.
- в.
В.
- в.
дати коме да учини или изврши што, поуздавајући се у његову исправност и способност.
— По доласку, пошто је извршио поверену му дужност, писао је lарашанину ошширно писмо са Скадра.
Дигне начелника са службе, те на свачије чудо повјери Јакову Кларићу управу опћине.
Пододреднице
1. предати се на веру, ослонити се на кога, поуздати се у кога. — А и не знам како је могао повјерити се невјерну ТVрчину. Јакш. Ђ. 2. саопштити коме своје мисли и осећања у поверењу. — Осећао је да се мора некоме поверити, морао је имати некога с ким би могао о томе говорити. Вес. Зар се нисте могли мени повјерити? Креш
Изворни текст (OCR)
по̀верити, -ӣм, ијек. по̀вјерити, сврш. а. предати коме што на чување. — Једна госпа повјерила овцу вуку. Шен. б. рећи, саопштити коме што у поверењу. — Ову тајну поверио је само једном заробљенику који је знао књиговезачки посао. Јак. фиг. Покушава да повери своје осећање хартији. Мил. В. в. дати коме да учини или изврши што, поуздавајући се у његову исправност и способност. — По доласку, пошто је извршио поверену му дужност, писао је lарашанину ошширно писмо са Скадра. СКГ 1937. Дигне начелника са службе, те на свачије чудо повјери Јакову Кларићу управу опћине. Коз. Ј.