по̀вити
повити
Лема
повити
Извор
том 4, стр. 505, редослед 17
- 1.а.
(трп. прид. по̏вӣт и повѝјен, -ѐна, -ѐно) сврш. учинити да се што савије, спусти, сагнути, спустити.
— Ханкуша сједе. Главу повила дубоко у крило, шути.
Ал кад жарко лето дође ... повије главу цвет. Ант.
- 2.б.
(к себи) приближити, приљубити, пригрлити.
— Ал тог истог трена он већ обви руке око струка њена ... и пови је к себи.
- 2.
увити у повој, у пелене.
— Млада снаша повила увече дете, подојила га, па метнула у колевчицу.
- 3.а.
метнути завој на рану, повезати, превити рану.
— Тко ми ране пови?
Опекотине од пламена треба одмах намазати и повити.
- 3.б.
увити, умотати, завити.
— Ко у селу умије љешше усирити сир и младог повити у танки зелени лист од раштања, него она, баба Иве?
Мјесец повио сребром пучину.
- 4.а.
учинити заокрет, помакнути, чинећи завијутак у облику лука.
— Он мораде повити за нешто своје лево крило, чинећи то по инстинкту.
- 4.б.
савити, искривити.
— Одједном окрупњао ... повио ноге у коленима, и тако љума по вароши.
- 5.
родити.
dialectal— А што ли је од Анђе ... Чула сам да је сретно повила.
Пододреднице
1. савити се, погнути се, сагнути се. — Повило се цвеће, полегла је трава. Јакш. Ђ. Како је опатрнуо бичем снахV, једну па другу преко леђа, повише се оне као брезе на вјетру. Кол. 2. а. пружити се савијајући се у кривудавој црти. — Очи плаве баш као небо, над њима се повиле смеђе обрвице. Јакш. Ђ. На гору се повило облачно сунце. Матош. б. нагнути се над чим. — Он се пови по столу. Ћоп. 3. а. нагло кренути, јурнути у великом броју. — Маса света се пови ка лађи. Дом. б. повући се, устукнути. — Он се пред том љутом дуШМаНКом ... само мало повио, али није поклекао. Прод. 4. а. затетурати се, изгубити равнотежу. — Потури се Алекса и пови да падне. Вукић. б. прилагодити се, приклонити се чему. — С Турцима није смео Милош бити увек исти: морао се час удварати, а час претити, час повити, а час усправити. Јов. С
Изворни текст (OCR)
по̀вити, по̏вије̄м (трп. прид. по̏вӣт и повѝјен, -ѐна, -ѐно) сврш. 1. а. учинити да се што савије, спусти, сагнути, спустити. — Ханкуша сједе. Главу повила дубоко у крило, шути. Сиј. Ал кад жарко лето дође ... повије главу цвет. Ант. 2. б. (к себи) приближити, приљубити, пригрлити. — Ал тог истог трена он већ обви руке око струка њена ... и пови је к себи. Митр. 2. увити у повој, у пелене. — Млада снаша повила увече дете, подојила га, па метнула у колевчицу. Вес. 3. а. метнути завој на рану, повезати, превити рану. — Тко ми ране пови? Гор. Опекотине од пламена треба одмах намазати и повити. ОК. б. увити, умотати, завити. — Ко у селу умије љешше усирити сир и младог повити у танки зелени лист од раштања, него она, баба Иве? Лоп. фиг. Мјесец повио сребром пучину. Војн. 4. а. учинити заокрет, помакнути, чинећи завијутак у облику лука. — Он мораде повити за нешто своје лево крило, чинећи то по инстинкту. Лаз. М. б. савити, искривити. — Одједном окрупњао ... повио ноге у коленима, и тако љума по вароши. Андр. И. 5. покр. родити. — А што ли је од Анђе ... Чула сам да је сретно повила. Војн.