повла́чити

1. несврш. и уч. према повући се. 2. а. кретати се споро, с муком, пузати. — Није ми сила повлачити се по црној земљи као змија. Шен. фиг. Над свим тим повлачиле се густе, млијечне магле. Ђал. б. пружати се, протезати се. — Алејама уз обалу повлаче се] ... насади. М 18б7. 3. пеј. вући се (4), тумарати беспослен, скитати се. — Затим се ... до краја рата повлачио по болницама. Козарч. Радио није ништа, повлачио се по металиштима. Крањч. Стј. Цигански сој ... се по родним равницама повлачи. Јакш. Ђ. 4. а. дуго трајати, одуговлачити се, отезати се. — Већ је пета година како се парница повлачи. Глиш. Та се диоба повлачила пуних десет година. Коз. б. вући се, постојати, трајати. — Та врста ревизионизма повлачи се од тридесетих година овог стољећа. Ант. 1. раздирала су их Разноврсна стремљења чији се корени повлаче још из бивше Југославије. Јак. 5. лежати забачен, заборављен. — Породичне слике ... повлаче се негде на тавану. Глиш. 6. вући се, налазити се у чему, прожимати што од почетка до краја. — 1а се мотив увијек повлачи као црвена нит. Уј. 7. живети с ким у недопуштеним љубавним односима. — Зар бисте се ви као пристојна жена повлачили с онаквим тип0- вима? Крл